Свети преподобни Јулије и Јулијан

Постојбина светог Јулија и Јулијана беше грчка област Мирмидонија. Они беху рођена браћа, и измалена у хришћанској побожности васпитани и у књижној науци добро упућени. Достигавши пунолетство, они стадоше у девственој чистоти служити Богу, и пребиваху у посту и молитви, поучавајући се дан и ноћ у закону Господњем. Због таквог живота свог они бише удостојени црквених чинова: Јулије би рукоположен за презвитера, а Јулијан за ђакона. И беху они у цркви Христовој као два светилника, сијајући добрим делима, због којих се слављаше Отац Небески. У то време усред пшенице свете вере налажаше се још много кукоља идолопоклоничке заблуде. Иако тада и на Истоку и на Западу владаху хришћански цареви, и побожност цветаше свуда, ипак јелинско незнабожје не беше још потпуно истребљено, нарочито по селима, где се људи, ослепљени незнањем, држаху древног идолослужења. Стога ове две слуге Христове, препуни божанске ревности, отпутоваше у Цариград к благочестивом цару Теодосију Млађем и молише га да им да своју царску повељу: да они могу у грчкоримској царевини несметано уништавати идоле, рушити и спаљивати идолишта, посецати шуме и вртове, засађене у част идола, а зидати храмове Божје и ширити славу имена Христова. Цар им даде то право, и потврди повељом, у којој би додато и наређење, да свуда по областима и градовима сви властодршци: управитељи области, кнежеви, чиновници и градоначелници, излазе у сусрет Јулију и Јулијану, помажу им у свима пословима и снабдевају их свим што је потребно за подизање храмова. Добише они и од свјатјејшег патријарха благослов за проповедање, и за подизање и освећивање цркава.
И тако ова два света војника Христова, као два апостола, кренуше по областима грчкоримског царства, проповедајући незнабошцима име Христово. И обраћаху многе ка Христу Богу не само речју него и чудесима: јер им се од Бога даде благодат и сила, да исцељују недуге и изгоне ђаволе. И они свуда разораваху идолске храмове и уништаваху идоле. А у оним местима, где им се упорни јелини супроћаху, они показиваху царско наређење властодршцима и градоначелницима, па, добијајући од њих помоћ, обављаху свој посао. Они и многе цркве подизаху не само средствима из царских ризница него и обилним прилозима правоверних хришћана: јер сви и свуда, видећи такве учитеље, просветитеље и чудотворце, не штеђаху имовину жртвујући за свето дело. Тако они пропутоваше Исток и Запад, и подигоше сто цркава. А чудеса која починише, безбројна су. Њих је немогуће подробно описати, зато ћемо само нека споменути.
Једном, када света браћа грађаху цркву у Вивлама, један радник непажњом одсече себи железном алатком велики прст леве руке, те му истече врло много крви, и он од изнемоглости и бола паде као мртав. Дознавши за то, света браћа узеше одсечени прст, ставише га на одсекотину, осенише крсним знаком, и прст одмах прирасте за своје место и ране нестаде. Тада света браћа подигоше тог човека са земље здрава, дадоше му у руке његову железну алатку, и рекоше му: Буди истрајан и труди се у име Оца и Сина и Светога Духа.
Једно време света браћа се налажаху у Медиоланској епархији, близу града Гавдиана. Ту они, очистивши село неко од идолодемоније, зидаху цркву. А то им беше деведесет и девета црква по броју. У зидању те цркве њима помагаше мноштво верних. Догоди се да мимо тог места пролажаху колима неки људи. Угледавши оне што зидају, они рекоше један другоме: Ови ће нас задржати да им помогнемо у зидању, те ћемо тако и против своје воље изгубити време. Али пошто им беше немогуће да заобиђу то место, они смислише ово: једнога од њих положише у кола тобож као мртваца, правећи се да га возе ради погреба. И кад дођоше до места где се грађаше црква, света браћа им се обратише речима: Децо, помозите нам мало у нашем послу. А они им на то одговорише: Не можемо се задржавати, пошто возимо мраваца ради погреба. Тада их упита свети Јулије: Не лажете ли ви, децо? Они одговорише: Не, оче. Свети Јулије им на то рече: Нека вам буде по речи вашој. - И они људи одоше својим путем. А кад мало одма

Извор: Crkveni Kalendar