Свети преподобни мученици Епиктет и Астион
Спомен 7. јул
У време незнабожног цара римског Диоклецијана, у једној од источних области римске царевине живљаше један врлински човек који провођаше монашки живот, по имену Епиктет а по чину презвитер. Он од ране младости поче служити Христу; и чињаше многа чудеса, јер због чистог живота свог он доби од Бога дар чудотворства. Он исцељивашс све болести по људима: слепцима вид даваше, губаве очишћаваше, раслабљене оздрављаше, ђаволе изгоњаше. Од тих чудеса, која потврћују његову светост, споменуће се нека.
Једном када Епиктет борављаше у својој усамљеној келији, недалеко од једног насеља, и упражњаваше своје уобичајене молитве и богоразмишљања, комит неки довезе к њему своју кћер, петнаестогодишњу девојчицу, потпуно одузету. Довезе је к њему ради исцељења, и припавши к ногама његовим мољаше га говорећи: Смилуј се на мене, човече Божји! и не одгурни ме од лица твога, као што и милосрдни Бог коме служиш не одгурава никога који Му прилази. Ето моја једина кћи већ три године лежи узета, сва потпуно укочена, и једва је жива. Но ја чврсто верујем да Онај који је исцелио жену болесну дванаест година од течења крви, може исцелити и моју кћер, само се ти помоли за нас, сажаливши се на нас, јер смо и ми чеда Цркве Христове, просвећени светим крштењем.
Тада служитељ Господњи Епиктет, сатворивши дугу молитву к Богу, помаза светим јелејем одузету девојчицу, и она одмах устаде здрава; и сви узнеше благодарност Богу. Преподобни рече комиту: Ако хоћеш, мили, да у твоме дому нико не болује, ти се сваке недеље са свима домаћима својим причешћуј чиста срца Божанственим Тајнама Тела и Крви Христове. - Рекавши то, он их отпусти с миром.
Другом приликом доведоше к преподобноме ђавоиманог човека. Преподобни га задржа код себе три дана, мучећи ђавола својим молитвама које узношаше Богу, и запомагаше ђаво говорећи: О, невоље! о, мучења! Зашто ја трпим ово? Не беше ли ми боље остати у Фригији, у идолском храму, и свакодневно примати поклоњење и жртве од мноштва неразумних људи? А сада овде без икакве кривице трпим муке од овог једног човека. - У трећи дан свети презвитер, запретивши ђаволу, истера га из тог човека.
Једном доведоше к светоме једну високородну и богату жену незнабошкињу, која беше ослепела и узалуд од многих лекара тражила исцељења. Она мољаше Божјег човека да само стави десницу своју на њене ослепеле очи, јер је слушала од многих да чесним рукама његовим чине се многа чудеса и дају се исцељења болнима. Светитељ, видевши њену усрдну молбу са вером, положи десницу своју на очи њене, призивајући име Господа Христа, и жена тог часа прогледа на оба ока и кликну: Хвала Ти, Боже хришћански! - И верова жена у Христа са целим домом својим.
Но пошто би било много говорити о чудесима овог угодника Божјег, то је и ово нешто што је речено доста за доказ његове светости. Зато ваља прећи на казивање о другим стварима ове повести.
Из оближњег града, шетајући са слугама, наиђе на место где обитаваше преподобни, осамнаестогодишњи младић по имену Астион, син неког богатог велможе, незнабожац. Обревши се на том месту где беше келија Божјег човека, он, по промислу Божјем, зажеле да сазна ко ту живи. Ушавши у келију, он угледа чесна по изгледу човека, који га с љубављу прими, посади поред себе и упита: Одакле си, чедо? и ко су ти родитељи? - Јуноша одговори: Отац ми је градоначелник, а мати ми је кћи сенатора Јулијана. Ја сам њихов јединац, и они гледају у мене као у најскупоценији бисер. - Светитељ му онда рече: Добро си рекао, чедо, да твоји родитељи гледају на тебе као на бисер. Да, они само гледају, али те немају. Јер блажена душа твоја скупоценија је од сваког бисера, и врло је мила Христу Спаситељу нашем, који, како видим, изабра њу на службу Себи. Послушај ме дакле, мило чедо! Одбаци све што има овај видљиви временски сујетни свет, да би са свима светима у будућем животу добио невидљива вечна блага. Та све што ми видимо у свету - пролазно је и брзо пропада; а оно што Бог уготови онима који Га љубе и који Му служе, то остаје вечито, као и сам Бог што је вечан. Злато
Извор: Crkveni Kalendar
