Свети преподобни мученици Оци Синајски и Раитски

Спомен 14. јануар

Пошто прође много година после прве погибије преподобних отаца опет би најезда варвара на Гору Синајску у време преподобног Нила Постника. И то варвара који су живели у пустињи која се протеже од Арабије па све до Египта преко Црвеног Мора. Ти варвари нису живели по градовима и кућама, већ под шаторима групно, прелазећи из једног места у друго. Нарочито су се задржавали онде, где би нашли добру воду и пашу за своју стоку. Издржавали су се не рукодељем, или трговином, или земљорадњом, већ ловом, и првенствено пљачком, Све оружје њихово беше мач, лук и копље, а сав посао им беше: нападати на туђа насеља, и вршити разбојништва по путевима.
Преподобни оци који беху изабрали усамљенички живот у Богу налажаху се: неки у пустињи Синајској, неки у пећинама и раселинама, неки у малим келијама близу вода, неки крај цркве, хранећи се дивљим зељем, урмама и другим воћем. Мало је ко од њих јео хлеба, јер су живели у великом уздржању и посту. Узимали су храну: неки сваког другог дана, други у два или три дана једанпут, а неки - једанпут недељно, тек да одрже тело у животу. У свију њих житије беше равноангелно, јер су занемаривали тела своја а бринули се о душама својим, и трудили се да угоде Господу. Њему су свесрдно и служили, горећи духом и славећи Га и дању и ноћу. Молитва и псалмопјеније беху им непрестано у устима. Недељом су се сви сабирали у једну цркву; тамо су вршили свеноћна богослужења, причешћивали се божанским Тајнама, и опет враћали у своје келије на безмолвије. Међу њима бејаше и преподобни Нил Постник. Он је раније био епарх у Цариграду, и у браку имао два детета. Затим се договори са супругом, и оставише свет: она се у женском манастиру постриже за монахињу, са ћерчицом, а он узе са собом сина Теодула и дође на Гору Синајску. Он и би очевидац варварске најезде, и касније описа како свети оци беху побијени.
Преподобни Нил живљаше на Гори. Имао је обичај да посећује околне оце. Једном сиђе с Горе са сином у посету оцима код Свете купине. Ту увече за трпезом презвитер тога места, блажени Теодул, рече братији: Ко зна, да ли ће нас ова трпеза сабрати опет овако све пре но што умремо? - А ово рече провидећи Духом напаст која се имала десити. Сутрадан после јутрења изненада нападоше варвари на свето место, и као бесни пси опколише обитељ. Халакаху наоколо, плашећи нас унутра. Онда навалише на скровишта, у којима беше нешто сушеног воћа, које се чувало да би зими слуге Божје постници могли прехранити своја многонамучена тела. Пошто ту храну покупише, варвари јурнуше у цркву, где се беху оци сабрали, и изведоше их из цркве. Онда их свукоше, и поређаше их наге да их побију. Најпре старије, па млађе. Најстаријем међу њима, презвитеру светога места блаженом Теодулу, прво наредише да сагне главу за посечење. Два варварина са исуканим мачевима, јаросна погледа, стадоше поред преподобнога. Он без имало страха саже главу под мач и тихим гласом рече: Благословен Господ! - И ударише га оба варварина, један за другим, и расекоше му труп напола; и тако блажени муж паде на земљу. Онда дохватише другога старца, који је живео заједно са презвитером, те и њега убише. Беше ту и један дечко који је прислуживао презвитеру. Њeму наредише да скупи воће разбацано по земљи, као тобоже желећи да га поштеде и сачувају да им буде слуга. Кад се дечко саже и поче скупљати воће, један варварин који стајаше позади кришом трже мач, снажно удари дечка и уби га.
Док убиваху и друге оце, неки варвари дадоше руком знак осталим црнорисцима да беже. To беше воља Божја. И они који беху телом снажнији, и могаху да беже, побегоше преко провалије у гору, куда је варварима било тешко гонити их. И блажени Нил побеже са њима, и спасе се смрти, али син његов Теодул остаде у рукама варвара. Пошто беше веома леп младић, варвари га не убише већ везана са собом одведоше. Намера им беше да га принесу на жртву звезди Даници, коју место Бога имађаху. Они нису знали за јединог Бога, Саздатеља свих; а нису се клањали ни идолима, нити поштовали икога од незнабожачких богова. Једино су

Извор: Crkveni Kalendar