Света преподобна Анастасија
Спомен 10. март
У ВРЕМЕ цара Јустинијана Великог бејаше у Цариграду једна побожна и богобојажљива жена, по имену Анастасија, кћи високородних и богатих родитеља. Она беше прва патриција и дама на двору цара Јустинијана. Имајући страх Божји у срцу свом, она ревносно држаше заповести Божје, живећи по њима беспрекорно. А била је изванредне телесне лепоте и изврсних душевних особина. И била је толико добра и кротка, да су се духовно користили сви који су познавали њен живот. А многи су се трудили да подражавају њене врлине. И сам цар уважаваше је веома. Но сејач кукоља ђаво, завидећи добрима, и не престајући војевати против рода људског и изазивати непријатељства међу људима, не остави на миру ни ову блажену Анастасију. Јер он внуши царици Теодори завист према врлинама ове блажене патриције; и она стаде непријатељевати против невине слушкиње Божје. Сазнавши за то од једног пријатеља, Анастасија, пуна божанске мудрости, добро размисли о томе, и рече себи: Анастасијо, пошто ти се сада пружа оправдан и истинит разлог, спасавајући спаси душу своју, и тако ћеш царицу ослободити од неразумне зависти, и самој извојевати небеско царство.
Доневши такву одлуку, она тајно најми лађу. И поневши са собом нешто злата, а све остало оставивши, она отпутова у Александрију да нико не зна. Тамо, на једном месту удаљеном пет попришта од града, подиже мали манастир, и живљаше у у њему служећи Богу и старајући се да само Њему угоди. У рукама јој је свагда био ручни рад, а у устима непрекидно псалмопјеније и слављење Бога. И беше тај њен манастир потом велик и славан, назван Патриција по блаженој Анастасији патрицији.
После неколико година умре царица Теодора. И цар, сетивши се добре Анастасије патриције, посла на све стране људе да је брижљиво траже и пронађу. Дознавши за то, ова овчица Божја остави свој манастир, и ноћу оде у Скит код аве Данила, и исприча блаженом старцу све о себи. Преподобни је обуче у мушку монашку ризу, даде јој име Анастасије евнух, и одведе је у једну пећину која беше далеко од Скита. И затвори је тамо, давши јој правило и устав живота. И нареди јој да никада не излази из пећине, нити икога пушта к себи у пећину. И одреди једног од братије да јој једном у недељи доноси помало хлеба и крчаг воде, оставља их пред пећином на одређено место, и пошто добије од затвореника молитвени благослов, одмах одлази. И ова уистини дијамантска и храбра душа безизлазно проведе двадесет и осам година у пећини, држећи се непоколебљиво правила што јој старац даде. И за све то време њу нико не виде, јер јој.нико и не долажаше, нити ко знађаше за њу осим брата који јој доношаше хлеб и воду. Па ни он није знао да је она жена, него је сматрао да је мушкарац евнух. И који ум може схватити, који језик исказати подвиге којима се ова блажена подвизаваше у току двадесет и осам година? која рука може описати оно што она сваки дан приношаше као жртву Богу: сузе, уздисаје, ридање, бдење, псалмопјеније, молитве, читање, стајање, клечање, постове, оскуђевање у најпотребнијем? А пре свега, ко може описати нападе и војевања демона против ње, па саблажњива потсећања на световне сласти и телесне удобности, и друге сличне ствари? И како све то одбациваше преподобна, и побеђиваше нападача? Усто двадесет и осам пуних година не изађе из пећине жена, која је раније живела у царским палатама много година, као великашица и прва патриција, и стално се кретала у друштву високих достојанственика и жена! То је оно што поражава сваки ум, запрепашћује мисао: како све то она презре, и искорени у души својој сећање на то, и како стече толико смирење, и навиче на толико пошћење и уздржање и себеизнуравање.
Тако се подвизивајући, блажена Анастасија постаде сасуд, и обиталиште Светога Духа; и угодивши Богу потпуно, она се приближи блаженој кончини својој. И провидевши свој одлазак к Богу, она на једној ћерамиди написа старцу Данилу ово: Чесни оче поведи са собом брата који ми је доносио хлеб и воду, а понеси и потребан прибор за сахрану, и брзо дођи да сахраниш чедо твоје, Анастасија евнуха. - Напис
Извор: Crkveni Kalendar
