Света преподобна Евпраксија, девица

Кад владаше благочестиви цар Теодосије Велики, бејаше у Цариграду један знаменити великаш Антигон, царев рођак, човек мудар и у речима и у делима, паметан саветодавац; он свагда даваше добре и по целу државу корисне савете. Поред тога он беше добар, жалостив према људима, милостив према сиромасима и врло дарежљив према свима који ишту. Цар га вољаше не само као рођака већ и као побожног христољупца и доброг саветника. Антигон беше и веома богат, после цара најбогатији човек. Он узе себи за супругу дивну девојку Евпраксију, такође од царскога рода. Она бејаше побожна и веома богобојажљива, свагда похађаше свете цркве, са сузама се мољаше Богу, и даваше многе и скупоцене дарове храмовима Божјим на украшавање светиња Господњих. У Антигона и Евпраксије, овог чесног и богоугодног брачног пара, сједињеног телом и душом, вољеног од цара и царице, роди се женско чедо, коме дадоше мајчино име Евпраксија. Једнога дана, после њеног рођења, Антигон рече својој жени Евпраксији: Ти знаш, супруго моја, да је овај живот кратак и да су богатства овог таштег света ништа; живот човеков једва се продужава до осамдесет година, а богатства припремљена на небу онима који се Бога боје трају у бесконачне векове. А ми, везани световним бригама и завођени привременим богатствима, проводимо у сујети дане своје, не стичући душама својим ништа корисно. - Чувши то, Евпраксија упита Антигона: Шта нам онда ваља радити, господару мој? - Антигон одговори: Ми родисмо о Богу једну кћер, и она нам је доста; престанимо од сада са телесном везом, и убудуће да живимо без тога.
Тада Евпраксија уздиже руке увис и подиже очи к небу, и уздахнувши рече мужу: Благословен Господ Бог који те приведе у страх Свој и упути на прави разум. Истина је, господару мој, ја много пута молих Бога да просвети срце твоје и стави ти у ум такву мисао добру, али се никада не усудих да ти ту своју жељу кажем. Но пошто ти сам поче разговор о томе, онда ми допусти да и ја нешто рекнем. - Реци, госпођо моја, што хоћеш, одговори Антигон. - Ти знаш, господару мој, настави Евпраксија, шта говори апостол: Остало је време прекраћено, да ће и они који имају жене бити као они који немају; и који се радују као који се не радују; и који купују као који немају: јер пролази обличје овога света (1 Кор. 7, 29.30.31). Стога, хајде да проводимо овај краткотрајни живот као што ти хоћеш, без телесне везе, да бисмо заједно добили непролазни живот вавек. А оволико богатство које сада имамо, и толика имања, нашто нам? Еда ли ћемо ишта од тога однети са собом у гроб? Зато, са добром намером својом раздај све то сиромасима, да не остане бесплодна одлука коју донесмо.
Чувши ове речи своје супруге, Антигон прослави Бога и стаде штедро раздавати своје имање сиромасима; а са супругом својом живљаше као брат са сестром, без телесне везе, у узајамној љубави духовној, једнодушно и једносмислено угађајући Богу. Уредивши свој живот у таквим врлинама, Антигон се престави ка Господу, пошто поживе само једну годину без телесне везе са супругом. И оплакаше га цар и царица као свог рођака и као праведног и побожног човека. Сажаљеваху они и обудовелу Евпраксију која беше још врло млада: јер она проведе са мужем у браку само две године и три месеца, од чега годину дана без телесних веза. После погреба Антигона цар и царица много тешаху Евпраксију. А она, узевши кћер своју даде им је у руке, и павши им пред ноге рече им кроз плач и ридање: У руке Божје и ваше предајем ову сиротицу; примите је са сећањем на вашег рођака Антигона и будите јој место оца и мајке. - Многи од присутних расплакаше се, а плакаше и сам цар и царица.
Четири године после тога, када девојчици Евпраксији беше пет година, цар се посаветова са њеном мајком и обручише девојчицу једноме од сенаторских синова, високородном младићу, који обећа чекати девојчицу до њеног пунолетства. Утврдивши то, цар нареди Евпраксији да узме од обручника залог и обавезу. Након неког времена један сенатор усхте да се ожени Евпраксијом, Антигоновом удовом, и моли царицу преко неких угле