Света Ипомонија - Јелена Драгаш Палеологина
Спомен 23. март
Јелена Драгаш Палеологина, последња византијска царица, у монаштву Ипомонија, била је праунука светог краља Стефана Дечанског. Њен отац Константин Драгаш рођен је у браку севастократора Дејана и Теодоре, ћерке Стефана Дечанског. Јелена је постала господарка Ромеја удајом за Манојла II Палеолога, као једна од ретких царица словенског порекла и једина српског. Њен супруг, најплеменитији автократор Манојло II Палеолог, христољубиви Цар и философ, био је надалеко познат по својој учености и образовању.
Јелена, директна потомкиња српских владара Стефана Немање, Стефана Првовенчаног, краљева Уроша, Милутина и Стефана Дечанског, према сачуваним сведочанствима савременика, била je украшена сваком врлином, а понајвише благошћу и смирењем. Међу житељима Константинопоља Царица је уживала изузетно и неподељено поштовање: хроничар три генерације династије Палеолога и сведок последњих деценија Византије Георгије Сфранцес назива је „светом госпођом“, а један од отаца ренесансе, философ Георгије Гемист Плитон за њу вели да је „добротом ограђена душа“. Набрајајући врлине које је Јелена поседовала, оне које се иначе најређе јављају – љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброту, веру, кротост и уздржање – будући патријарх Георгије Схоларије за њу вели да их је имала „готово једина међу људима“ и назива је „најсветијом међу царицама“.
Године 1425. упокојио се Манојло II Палеолог пошто је на два дана пред смрт замонашен са именом Матеј. Сахрањен је у породичној гробници Палеолога, у прекрасном, свештеном, царском манастиру Пантократор (који је и сам, у више наврата, богато даривао).
За Манојловог живота Јелена је, може се рећи, углавном била у сенци свог царског супруга. Но, још за време његове болести, а нарочито након смрти, царичино присуство у јавности и утицај на решавање важних државних питања значајно су порасли. Током двадесет пет година колико је поживела као удовица и изван граница Царства било је познато како велик углед она ужива у Константинопољу и колика је њена моћ на двору.
Јелена је након смрти свог мужа напустила палату и световни (цивилни) живот, замонашила се и 25 година провела је у манастиру као монахиња по имену Ипомонија -Tрпљење. Свакоме ко ју је познавао одмах је било јасно одакле оно: реч „ипомони“ на грчком означава постојаност и трпљење, а код царице Јелене, која је без сумње била пуна врлина, одувек се посебно истицала управо врлина трпљења.Умрла је неколико година пре него што је пао Константинопољ – Цариград и Црква слави као свету и прославља 29. маја. Свети Ипомонија – Tрпљење је изабрала самоћу, али је током двадесет пет година колико је поживела као удовица и изван граница Царства, инспирисала, храбрила, мирила и бодрила дух у својој деци.
„Зилотно окренута православљу, Јелена је, у целини посматрано, била противник унионистичке политике свог сина Јована VIII. После његове смрти чак му је била забранила помињање у црквеним службама, те се кроз призму таквог њеног искреног уверења преламају и многобројна добротворна дела и услуге које је током живота чинила“ (И. Ђурић, Сумрак Византије, стр. 80-81).
Света мати Ипомонија – (Tрпљење) не само да је помагала, духовно своју породицу. Свакоме, ко је био у њеној близини могао је убрати духовне плодове. Поседујемо казивање из тог времена Генадија Схолариуса [1] којe је написано после пада Константинопоља: Када je посети мудар, остао би запањен њеном мудрошћу. Када би је срео неки подвижник, одлазио би после сусрета, веома постиђен врлином, њеног сиромаштва. Када би у сусрету са њом, био који мудрац, одлазио би обогаћен увиђавношћу. Када би била у разговору са неким ко је од закона, тај би затим одлазио и био испуњен суштим расуђивањем. Један судија, после разговора са њом је изјавио, да ће се у будуће, увек посаветовати са њом, пре него приступи примени практичних норми.
И наставља даље Схолариос: Када би је посетио неко храбар, осећао би се пораженим, бивао би изненађен стрпљењем, мудрошћу и снагом њеног карактера. Када би јој дошао филантроп, стицао би снажнији о
Извор: Crkveni Kalendar
