Свети преподобни Антим слепи

Спомен 4. септембар

Свети Антим Слепи, нови подвижник Христов, роди се 1727. године у месту Ликсури на острву Кефалонији у Јонском мору. Његови побожни родитељи, по имену Јован и Ацулета, који се презиваху Куруклис, дадоше детету на крштењу име Атанасије. У седмој години свог живота, због болести богиња која тих година захвати Кефалонију, мали Атанасије ослепе на оба ока. Његова побожна мајка прибеже тада Богу топлим молитвама својим, а затим замоли и свештеника у цркви Светих Апостола да служи четрдесет светих Лигургија за исцељење њеног ослепелог детета. Када свештеник завршаваше последњу Литургију и са светим путиром у рукама изговараше на крају речи "Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите", мали Атанасије изненада повика да види свештеника у црвеном фелону и са путиром у рукама. Овоме се највише обрадова његова благочестива мајка, јер дете заиста беше чудесно прогледало на десно своје око. Вид му се био потпуно повратио, тако да је могао да чита књиге чак и ноћу по месечини. А научи мали Атанасије да чита крај свештеника и уз друге учитеље, тако да стече добро знање по Богу, које је касније и другима било од користи.
Како отац његов беше по занимању морнар, то се и Атанасије једно време бављаше морнарским послом. Али тај посао он убрзо напусти и свој живот посвети искључиво Богу и богоугодним подвизима. Није тачно познато од чега је преподобни Атанасије, касније у монаштву назван Антим, поново изгубио вид (и на оно исцељено десно око). Неки сведоче да је то било за време његовог бављења морнарским послом, а други да му је то дошло услед многих и строгих аскетских подвига. У сваком пак случају, ово губљење спољашње светлости било је Антиму по Промислу Божјем, јер ће се у души његовој распалити духовна светлост божанска, која ће и њега и многе друге око њега истински осветлити и потпуно просветлити.
У вези са овим поновним ослепљењем преподобнога, казује се следеће чудесно виђење његово, које му би откривено од Бога. Када преподобни већ постаде монах, као што ће се даље видети, он се једне ноћи топло мољаше пред иконом Пресвете Богородице. Од великих подвига и умора, он пред иконом Богородице и заспа, и у сну виде следеће виђење. Двојица светлих младића јавише му се и позваше га да пође за њима тамо где то Господ наређује. Они га проведоше најпре кроз нека мрачна и страшна места, где он чу уздахе и вапаје људске, а затим га изведоше на место светло и миомирисно, где на високом престолу сеђаше Небеска Царица. Када он хтеде да Јој се поклони, Она му забрани говорећи: Даље од мене, јер ти ме стално молиш против своје сопствене користи да ти дам вид и светлост очима. - Царици се тада обратише она два светла младића, и рекоше Јој: Владичице и Госпођо свега света, ради крви коју ми пролисмо за Сина Твога и Бога нашег и ради љубави Твоје коју имаш према Њему, прими овог слугу Твога који има намеру да подигне манастире нама посвећене. - И они, сагнувши главу Антимову, приведоше га Царици, а Она му рече: Антиме, ради твоје велике побожности и многих молитава реших се да ти дам мало светлости. Али знај, да ако добијеш ову привремену светлост, можеш изгубити ону вечну. - Светитељ на то са сузама у очима захвали Свецарици, и мољаше Је да га смести у вечне обитељи где праведници обитавају.
Тако је свети Антим био кроз цео свој земаљски живот скоро потпуно слеп (једва да је нешто некада назирао, и зато га је водио један човек куда год је путовао). Сам он тако је себе и називао: "Антим монах поклоник (тј. хаџија) и без очију", или: "Антим Куруклис, лишен светлости". Но и поред недостатка телесног вида и светлости очију, преподобни Антим имађаше устостручен духовни вид и преумножену божанску светлост. Јер он тачно знађаше где треба подићи неки манастир и како поставити цркву, и то говораше сваки пут мајсторима зидарима, а сем тога он од Бога имађаше и дар прозорљивости којим предвиђаше будућност, погађаше имена непознатих људи, прорицаше шта се има убудуће десити, и уопште показиваше многе чудесне знаке унутрашњег благодатног просветљења. Поготову он пр

Извор: Crkveni Kalendar