Свети Евдоким

Свети праведни Евдоким бејаше родом из Кападокије, син побожних родитеља, Василија и Евдокије. За царовања Теофилова он служаше у војсци, и вођаше врлински живот, усрдно држећи све заповести Божје, пребивајући у посту и уздржању, у молитви и сузама, марљиво читајући и изучавајући божанствене књиге, чинећи обилну милостињу ништима и убогима, сиротама и удовицама, помажући цркве и манастире, и указујући свима самилосну доброту. Он очува беспрекорном и девствену чистоту своју. Јер он беше толико целомудрен, да никада није хтео разговарати са женама, нити гледати на њих; чак не допушташе да жене долазе к њему, осим мајке своје, коју синовски поштоваше и с којом разговараше. У свима разговорима он је чувао себе од празнословља и таштословља, претпостављајући ћутање многоговорљивости; клонио се оних који празнослове и говоре глупости; а лажи, клевете и осуђивање других, није хтео ни да слуша. Једном речју: он душу своју украшаваше свима врлинама. Усред метежа и сујете светске он беше као крин усред трња, и као злато усред огња. Њему ни најмање не могаху нашкоднти ни искушења света ни напади страсти.
Због необичних врлина његових Евдокима су сви волели и поштовали. Познавао га је и цар, који га и постави за војводу Кападокијског пука и посла у Харсијанску област да управља народом. Налазећи се на том високом положају он мудро управљаше и твораше сваку правду, тако да у свему животу свом беше праведан пред Богом и праведан према људима. Његове пак тајне врлинске подвиге нико не може ни знати, ни испричати, осим свезнајућег Бога, који једини испитује срца и помисли наше, коме овај блажени и праведни муж послужи свим срцем и свом душом својом, и пошто Му потпуно угоди, престави се к Њему у младим годинама: јер имађаше само тридесет три године од рођења. На њему се испуни писмо: Он, усавршивши се за кратко време, испуни дуго време: јер душа његова беше угодна Богу (Прем. Сол. 4, 13-14). Мада он не дочека старачку седину, али савршенством врлинског живота превазиђе многе старце, јер се богоугодна старост не мери бројем година, пошто ту богоугодну седину представља мудрост, а старачки узраст - чист живот врлинског мужа; и када неко достигне такав узраст, њему није потребно да много година живи у овом сујетном и варљивом свету, него жели "отићи и с Христом бити" (Флб. 1, 23). Достигавши такав узраст, свети Евдоким премину, премда беше млад по годинама. Он угоди Богу, и Бог га заволе, зато и би узет из средине грешника, да не би злоћа изменила разум његов и обмана преластила душу његову.
На који начин се упокоји овај праведник, испричаше они који су тада били поред њега. Када се он, лежећи на болесничкој постељи, приближи к смртноме часу, он сазва своје домашње и заповеди им са заклетвом, да они, по исходу душе његове, не гледају тело његово, нити га омивају, нити га опремају, него да га сахране у оделу и обући који су на њему. Затим наредивши да сви изађу из собе и затворе врата, он стаде узносити Богу молитву, коју неки чуше кроз врата. У молитви он мољаше да кончина његова никоме не буде позната, као што и живот његов, који је имао тајне подвиге своје, није био никоме познат. Заблагодаривши Богу за све, он напослетку рече: "У руке Твоје, Господе, предајем дух свој", и изиђе из тела, и отиде ка Господу. А домашњи његови сахранише га онако како им беше заповедио.
Господ, желећи да прослави угодника Свог и покаже после кончине његове какве је светости био његов живот, даде чудотворну благодат чесним моштима његовим: да исцељују од сваке болести. Тако најпре неки човек по имену Илија, у коме беше нечисти дух и он силно паћаше од њега, након не много времена по престављењу и погребу светог Евдокима, гоњен и мучен бесом, притече гробу праведниковом. И чим се нога његова дотаче гроба, дух нечисти као огњем опаљен одмах повика громко и, бацивши човека на гроб, изиђе из њега и побеже гоњен молитвама праведника. Људи видевши то стадоше доводити и доносити своје болеснике и полагати их на тај гроб, и сви брзо добијаху исцељење. Због тога указаше нар