Свети Максим, архиепископ влахозапланински

У Максимовом житију говори се и о томе како су Турци ослепили његовог оца деспота Стефана и стрица Гргура. Кад је видео своје синове лишене „зеница очних“, деспот Ђурађ (њихов отац) је најпре ридао и нарицао, а затим „једва к себи бив, нареди привести мноштво Исмаилћана. Седнувши на земљу рече исклати их, док сав не огрезну у крви њиховој“. Тако се о деди прича у житију унуковом и то причање је требало да огорчи српске ратнике против Турака.
Максим је волео писање. Још као деспот „саставио“ је две повеље. Једна је била за Хиландар (из 1495/96. године). Садржи читаву малу похвалу Симеону Немањи и Сави. Повеља је била „рукописателена“ од деспота Јована. Друга повеља је за светогорски Манастир Св. Павла. У њој се говори и о деспоту Ђурђу, „деди нашем“, који „обнови и вздвиже“ тај манастир. Ту је повељу деспот Јован само „потписао“.
Стихови о архиепископу Максиму
Стихови о Максиму је рукопис друге половине XVI века, који је раније био у Крушедолу, а сада се чува у Црквеном музеју у Београду. Он је Богородичник, а садржи и службе царици Теофани и кнезу Лазару.
Богородица је заштитница Београда од времена деспота Стефана Лазаревића, како се каже у деспотовом „завету градском“ (сачуваном у изводу код Константина Филозофа). У Београду је био Богородичин манастир, седиште београдских митрополита, значи и Максима. Ту су се, све до 1521. године, чувале мошти царице Теофане.
Непосредно иза ових стихова о Максиму у заједничкој Служби Атанасију, Кирилу и Максиму налазе се занимљиви стихови о Нилу:
Паки (опет) нам златими (златним) струјами Нил,
и бесмртија тзоименик (истоименик).
молбноју (молбеним) паметују (споменом) пришд (дошавши),
добрими всхожденији (надолажењима) новодњајет,
златими струјами бесмртија подарованији (даривањима),
и пишту (храну) неодаждиму (без кише) подаје (дајући),
високим боговештанијем (слављењем бога)
Тројици (Тројице) неразделнеј државе (сили)
учит клањати се, и истачајет (излива) бож’ствнаја ученија,
верних напајајет помишљенија (помисли),
и молит се о душах наших (за душе наше).