Свети Николај (Велимировић) Жички

Написао владика Артемије (Радосављевић)
Николај је угледао овај Божји свет у зору 23. децембра (по старом календару) 1880. године, на Туциндан и на празник Светог Наума Охридског. Родио се у маленом али "Божјем селу Лелићу", како га је сам називао, недалеко од Ваљева, на падинама планине Повлена. Његови родитељи, Драгомир и Катарина, беху прости земљорадници, али добри и поштени људи и побожни хришћани, нарочито мајка. Ускоро по рођењу они своје прво по реду али слабашно чедо просвећују светим крштењем давши му име Никола. Крштење је обавио познати поп Андрија у манастиру Ћелијама, тадашњем парохијском храму села Лелића.
У дому својих родитеља, у друштву са осталом децом (било их је деветоро, али су остала деца умрла и изгинула у рату, па је на крају остао само Никола), мали Никола јачао је телом и духом, примајући од своје побожне и свете мајке прве појмове о Богу и вери православној. Често га је она водила за ручицу у манастир Ћелије, удаљен од њихове куће 4-5 км на молитву 11 причешће. Ти први утисци о Богу, Божијем храму п молитви, које је он жудно упијао са усана своје мајке, урезали су се неизбрисиво у младу детињу душу.
Своје образовање мали Никола отпочео је у манастиру Ћелијама, где га је отац одвео да се описмени макар толико "да зна читати позиве од власти и на њих одговарати", па да га онда задржи на селу као хранитеља и "школованог" човека. Но Божије Провиђење је имало други и, несумњиво, бољи план о малом Николи. То као да је и Никола пројављивао, показујући још од првих дана своју изузетну даровитост н ревност у учењу. Остало је предање да је Никола за време школског одмора, док су се друга деца играла и предавала несташлуцима, повлачио се у скривени кутак манастирске звонаре и тамо "одмор" проводио у приљежном читању и молитви.
Његову изузетну ревност и даровитост запазио је и његов учитељ Михајло Ступаревић и препоручио му наставак школовања у ваљевској гимназији, где се Никола показао убедљиво најбољи ђак, иако је, да би се школовао, служио у варошким кућама, као и већина ђака у то време.
По завршетку шестог разреда гимназије, Никола је конкурисао у Војну академију, али га је лекарска комисија одбила, јер је био "ситан" и није имао довољан обим груди. Свакако да је и то било дело Промисла Божјег, који је Николу упућивао другим путем – да буде војник Небескога Цара, а не земаљскога. Јер одмах по одбијању ове комисије, Никола подноси документа за београдску Богословију, где буде и примљен, иако опет не без тешкоћа, наводно због слабог слуха за певање.
Као ученик Богословије био је ненадмашан кроз све своје школовање. Његово истицање у наукама било је резултат како од Бога дане му природне интелигенције, тако и његовог истрајног и систематског труда и рада. Знао је колики је грех закопати Божији таленат у земљу, те се неуморно трудио да дати му таленат умножи што је могуће више. У своме школском учењу није се држао само скрипти и уџбеника, него је читао и многа друга дела од опште-образовног и светског културног значаја. До своје 24. године већ је био прочитао дела Његоша, Шекспира, Гетеа, Волтера, Виктора Игоа, Ничеа, Маркса, Пушкина, Толстоја, Достојевског и других. Посебно је у богословији био запажен својим оригиналним мислима о Његошу, кога је као песника и мислиоца волео и још у ваљевској гимназији добро простудирао. Својим говорничким даром млади Никола задивио је и своје колеге ученике и своје професоре у београдској Богословији. Нарочито својим говором на матурском опроштајном ручку у манастиру Раковици 1902. године.
За време школовања у Београду Никола је тешко живео и, због становања у мемљивом стану и слабе исхране, добио је шкрофуле, од којих је годинама патио. По свршетку богословије, учитељевао је краће време у селима Драчићу и Лесковицама, више Ваљева, где је изблиза упознао живот и душевно расположење нашег српског сељака и где се спријатељио са свештеником Савом Поповићем, избеглим из Црне Горе, са којим је ишао по народу и помагао му у парохијским пословима. Летње распусте Никола је, по савету