Свети Петар Милостиви

У Африци живљаше један веома немилосрдан цариник по имену Петар. Он се никада не сажали на сиромаха, нити помишљаше на смрт, нити хођаше к црквама Божјим, и одвраћаше уши своје од оних што прошаху милостињу. Али благи и човекољубиви Бог не жели смрт грешницима него се брине око спасења свих, и свакога спасава Својим неисказаним промислом. Он и са овим Петром поступи по доброти Својој и спасе га на следећи начин.
Једном просјаци и божјаци седећи на улици стадоше хвалити милостиве људе и Бога за њих молити, а немилостиве корити. Разговарајући тако они поведоше реч и о овоме Петру, и причаху како је он страшно немилостив. И питаху један другог, да ли је ико икада добио какву милостињу из куће Петрове. Но пошто се испостави да нико никада ништа није добио од њега, један просјак устаде и рече: Шта ћете ми дати ако ја сада одем и испросим од њега милостињу? Просјаци се договорише и скупише између себе залог, а овај онда отиде и стаде пред капијом Петрове куће. Ускоро Петар изађе, носећи на магарцу товар хлебова за кнеза. Просјак му се поклони и стаде громко просити милостињу. А Петар, не нашавши камен, дохвати један хлеб, баци га и удари просјака у лице, па продужи својим путем. Просјак подиже хлеб, оде к својој дружини и рече: Из самих руку Петрових ја добих овај хлеб. При томе просјак захвали Богу што је Петар цариник милостив.
Два дана после тога Петар се тешко разболе, и чак беше близу смрти. И гле, он имаде виђење: виде себе истјазавана на неком суду, и на теразије стављају његова дела. Са једне стране теразија стајаху црни страховито смрдљиви и ружни зли дуси, а с друге стране теразија бејаху веома светли и милолики људи. Зли дуси донесоше сва зла дела која Петар цариник беше починио у току целог свог живота од младости, и стављаху их на теразије; а лучезарни људи не нађоше ниједно добро дело Петрово које би ставили на другу страну теразија, и стајаху тужни, и у недоумици говораху међу собом: "Ми немамо ништа да ставимо на теразије". Тада један од њих рече: "Стварно, ми немамо ништа да ставимо сем једног хлеба, који он пре два дана даде Христу, и против своје воље". И они метнуше тај хлеб на другу страну теразија, и он претегну теразије на своју страну. Тада милолики људи они рекоше царинику: "Иди, убоги Петре, и додај овоме хлебу, да те тамнолики ђаволи не би узели и одвели у муку вечну".
Дошавши себи, Петар стаде размишљати о свом виђењу, и разуме да оно што он виде није привид него истина: јер се опомену свих грехова својих, чак и оних које беше већ заборавио, а које виде где их ђаволи стављаху на теразије. И задивљени Петар рече у себи: Када један хлеб који бацих просјаку у лице, толико ми поможе, да ме ђаволи не могоше узети, колико тек обилна милостиња, чињена са вером и усрђем, помаже онима који нецицијашки раздају своје богатство убогима.
И од тог времена Петар постаде у највећој мери милостив, тако да не хте поштедети ни самога себе. Једном он иђаше у своју царинарницу; на путу га срете неки власник лађе наг, пошто беше потпуно осиромашио због потопљења лађе. Припавши к ногама Петровим овај га човек мољаше да му да одело да покрије наготу тела свог. Петар скиде са себе дивну и скупоцену горњу одећу и даде му је; али овај, стидећи се да иде у таквој одећи, даде је једном трговцу да је прода. Петар пак, враћајући се из своје царинарнице, случајно угледа где је та одећа изложена на тргу за продају. То га силно ожалости; и он дошавши кући не хте ништа да окуси, него се затвори у својој соби, и стаде плакати и ридати говорећи: Бог не прими моју милостињу; ја нисам достојан да ме се убоги сећа. - Тако тугујући и уздишући он заспа мал.о; и гле, он виде неког благоликог човека који сијаше јаче од сунца; на глави му беше крст, и одевен беше у ону одећу коју Петар даде осиротелом власнику лађе; и тај човек упита Петра: "Што тугујеш и плачеш, брате Петре?" Он му одговори: "Како да не плачем, Господе мој, када ја дајем убогима од онога што си Ти мени дао, а они то продају на тржиштима". Тада му Појављени рече: "Познајеш ли ову од

Извор: Crkveni Kalendar