Свети преподобни Серапион презвитер

НАЈПРЕ се подвизавао у Египатској пустињи заједно са светим Антонијем Великим и светим Атанасијем Великим, а затим је био настојатељ једног монашког насеља. Одатле је био узведен на катедру епископа Тмуитског у Доњем Египту. Са светим Антонијем Великим беше у великом пријатељству, што се види из тога што му је Велики Ава поверавао своја благодатна виђења и што му је одлазећи из овога света оставио за благослов једну своју монашку расу, а другу светом Атанасију, као што о томе казује Свети Атанасије у Житију Антонија Великог (глава 82. и 91.). Свети Серапион беше у великом пријатељству и са Светим Атанасијем. Њему је Свети Атанасије упутио неколико врло важних писама као своме "брату и саслужитељу у Господу" и као саисповеднику у вери Православној. Он га је писмом известио и о смрти јеретика Арија, пошто је о томе дознао од александријског презвитера Макарија који је тада био у Цариграду. Тако исто, када је Свети Серапион касније писао Светом Атанасију о појави јереси Духоборачке, Атанасије му је упутио три писма у којима му износи православно веровање о Богу Духу Светом и побија јерес Духобораца. Свети Серапион је учествовао и на помесном Сардичком Сабору 343, године као заштитник истине Христове и бранилац Светог Атанасија. Године 356. Свети Атанасије је упутио Серапиона заједно са четири друга Египатска епископа и три презвитера у Цариград на двор цара Констанција (337-361. г.), да би они пред царем развејали све аријанске клевете против њега, као што о томе говори историчар Созомен у својој Историји Црквеној (књ. 4, гл. 9, 6), називајући при томе Серапиона "богонадахнутим мужем, кога карактерише изврстан живот и способност говорништва". После тога, а у време истог овог цара Констанција, Свети Серапион би протеран за веру у изгнанство, те се тако удостоји и исповедничког венца. Скончао је око 365. године.