Свети Стефан Урош V, цар српски
Спомен 2. децембар
Путеви и начини којима Промисао Божји води људе вечном спасењу неиспитљиви су и недознајни. Људе, који се са вером и побожношћу предају Богу и према моћима својим творе свету вољу Његову, Бог проводи кроз разне околности и невоље, док их на крају не доведе у Царство Своје Небеско. Тако је било и са овим светим и блаженим Урошем, последњим царем Српским.
Свети и праведни Урош био је син јединац Српског цара Душана Силног (1331-1355. године) и блажене царице Јелене, која по роду беше сестра Бугарског цара Јована Александра (1331-1371. године). Душан се оженио благочестивом и мудром Јеленом одмах после узласка на краљевски престо Српске државе, но по неком тајном суду Божјем супружници не имаху деце за дуго година. Због неплодности своје супруге Душан често беше незадовољан њоме, али побожна супруга његова Јелена сву своју тугу због неимања деце преношаше на Господа, и тај бол свој често претакаше у топле и сузне молитве Богу и Пресветој Богородици, молећи их да јој подаре једно дете. После скоро пет година проведених у браку са Јеленом, а без деце, Душан се реши најзад да раскине брак са својом супругом и да се ожени неком другом, јер је желео да себи и потомству своме обезбеди наслеђе на престолу Српске државе. Но тада Господ Милостиви, који не презире молитве и мољења верних слугу Својих, погледа милостиво на слушкињу Своју Јелену и молитве њене бише услишене. Ускоро затим, Јелена роди сина свога јединца (1337. године), овога блаженог Стефана Уроша.
Мајка Урошева Јелена била је веома побожна и богољубива, па је и свог сина Стефана Уроша учила богољубљу и христољубљу. Јелена је необично волела књиге, посебно пак божанске књиге Светога Писма, а особито Еванђеље, па да би боље разумела света Божја Еванђеља замолила је светогорског старца Јоаникија да јој преведе на српски језик тумачење Еванђеља од архиепископа Охридског Св. Теофилакта. Тој божанској мудрости она је учила и свога сина Уроша. Она је такође била веома одана Православљу, и у верности Православној вери учвршћивала је и свога мужа цара Душана, а поготову свога сина јединца Уроша. Ни отац Урошев Душан није био непобожан човек. Јер стари историчари сведоче и за њега да је био благочестив, "врло одан православној вери". "Подизао је цркве и манастире, дарујући им велике милостиње, и дајући велике дарове достојанственицима и свештеницима, који су у тим црквама и манастирима певали песмопоје Богу. У ове манастире спадају и они на Светој Гори, у Македонији и по другим местима. Он даде за вечна времена монасима Српског манастира Светог Арханђела Михаила у Јерусалиму стални новчани прилог, који су му Дубровчани плаћали за Стон и Пељешац. Управо стога он беше назван Душан, што значи душеван човек".
Благочестиви родитељи Душан и Јелена са својим сином Урошем не само да помагаху многе цркве и манастире, нето и сами подигоше нове. Они подигоше своју задужбину прекрасни манастир Светих Арханђела на Бистрици више Призрена (од 1348-1352. године), у коме први игуман би Јаков, потоњи митрополит у Серезу. Заједно са царским побожним великашем, деспотом Јованом Оливером, подигнут би и живописан и други манастир Св. Арханђела у Леснову (1347-1349. г.), и затим заједнички од стране свих њих манастир би завештан светој лаври Хиландару на Светој Гори. Ова благочестива породица, а особито "христољубива супруга" Јелена и побожни јој син Урош, подигоше и манастир Пресвете Богородице, звани Матејич, у Скопској Црној Гори код Куманова, и цркву Свете Тројице у граду Скопљу. О томе овако пише њихов каснији животописац свјатјејши патријарх Српски Пајсије Јањевац: "И тада благочестива царица Јелена са сином својим доврши цркву која је остала од благочестивога и превисокога цара Стефана (Душана) у Црној Гори несвршена, и трудом и подвигом и помоћју Пречисте Владичице наше Богородице, и заступништвом и помоћју својих прародитеља довршише преславну цркву у похвалу и на славу Успења Пречисте и Преблагословене Владарке наше Богородице и Приснодјеве Марије. Она се и до данас зове Црногорска Богородица, пош
Извор: Crkveni Kalendar
