Стефан Милутин

Спомен октобар 30 · новембар 12

Стефан Урош II Милутин Немањић (Милутин Немањић; око 1253 — Неродимље, 29. октобар 1321) био је краљ Србије (1282—1321) и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку. Припадао је династији Немањића. Био је млађи син краља Стефана Уроша I и краљице Јелене. На власт је дошао 1282. године, након абдикације старијег брата, краља Стефана Драгутина, потоњег владара сремске области. Био је отац краља Стефана Уроша III Дечанског и краља Стефана Константина, деда краља, а касније цара Стефана Душана и деспота, а касније цара Симеона Уроша и прадеда царева Стефана Уроша V Нејаког и Јована Уроша.
Током његове четрдесетогодишње владавине, Краљевина Србија је остварила значајно проширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. успостављена нова граница на линији Охрид—Прилеп—Штип (коју су држали Византинци), чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње Северне Македоније. Саједно са братом Драгутином, прикључио је српској држави области Кучева и Браничева, водећи успешне ратове против Бугара и Татара. После Драгутинове смрти 1316. године, дошао је у сукоб са краљем Угарске Карлом Робертом, због заузимања поседа свог брата и тада је изгубио Мачву и Београд, али је успео да задржи Рудник, Кучево и Браничево. Он је први краљ Србије који је постао озбиљан политички фактор у региону, који је склапао офанзивне савезе, али и бивао мета јаких савеза околних држава. Упоредо са тим, женидбама је успео да утврди освајања из успешних ратова са Византијом и Бугарском док је сукоб са Татарима окончао слањем свог сина наследника Стефана Урошa III као таоца.
На унутрашњем плану је извршио промене и модернизовао државу примивши многе одлике византијског уређења. Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане и Бањска на простору његове државе, односно манастирска црква у Хиландару на Светој гори ван његове државе. Паралелно са развојем сакралне архитектуре која је у његово доба добила нови облик познат као Вардарски стил, развијала се и фортификациона архитектура у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве градњом Западног Подграђа са пристаништем (мада има оних који то проширење приписују и цару Стефану Душану). Због свог задужбинарског деловања је канонизован две и по године након смрти и проглашен светим краљем. Житије о животу краља Милутина написао је његов сарадник и каснији архиепископ српски Данило II.
Женио се пет пута, последњи пут Симонидом Палеолог 1299. и из тих бракова је имао два сина (Стефана Урошa III и престолонаследника Стефана Константина) и две ћерке (Ану Неду и Зорицу). Иако је значајно проширио и ојачао српску државу и увео византијско уређење у њу, није успео да консолидује унутрашње прилике у земљи, тако да је после његове смрти дошло до грађанског рата. Против његовог наследника и млађег сина Константина побунио се старији син Стефан Дечански (Ћоровић наводи да је Константин био старији), а у борбе око престола се укључио и Драгутинов син Владислав који је према Дежевском споразуму из 1282. године, требало да наследи краља Милутина. Расуло у земљи је било толико да се поједина властела једноставно отцепила од матице (као Бранивојевићи у Захумљу), док су напади банди пљачкаша били учестали (чак је била нападнута и поворка која је преносила Милутиново тело у његову задужбину манастир Бањску). Мошти Светог краља Стефана Уроша II Милутина данас почивају у Софији, главном граду Бугарске.

Извор: Wikipedia