Свети свештеномученик Антим

Спомен 3. септембар

Свети Антим родио се у граду Никомидији. Још у младим годинама он пројављиваше навике зрелог човека и одликоваше се савршеном незлобивошћу Растући телом он уједно растијаше и духом. Поставши пак пунолетан, он све превазиђе врлинама. И у оним годинама људског живота, када страсти обично избијају у човеку као кукољ у пшеници, Антим бејаше образац бестрашћа. Тело његово беше умртвљено, дух смирен, завист искорењена, гнев укроћен, леност прогнана; у њему не беше места преједању и пијанству; напротив, он имаше уздржање у свему, љубав к свима, мир са свима, благоразумност посред свију, ревност према слави Божјој, јавну свима.
Због таквог врлинског живота Антим би удостојен свештеничког чина. Као свештеник он се свим срцем труђаше у богомисленој молитви и душекорисним подвизима, и речју и делом учаше све путу спасења. А када сконча архипастир Никомидиске цркве свети Кирил, на његов престо би узведен Антим. Његов избор за епископа би посведочен одозго: јер у време његове хиротоније небеска светлост обасја цркву и чу се неки божански глас.
Примивши управу Никомидиске цркве, свети Антим као искусни крманош сачува усред силне буре лађу читавом од потопљења. Јер иако многи хришћани биваху потопљавани у мору за Христа, но зато они не потонуше у водама зловерја: не потопи их у себи бура идолопоклонства, нити их прогута дубина ада преисподњег, него руковођени и управљани светим архипастиром својим Антимом они стигоше у тихо и небурно пристаниште небеско. Овај добри пастир приведе к Богу у мученичким венцима скоро све своје стадо. Јер када идолопоклоници отпочеше велико гоњење на хришћане по целоме Истоку, а нарочито у Никомидији где тада живљаху злочестиви цареви Диоклецијан и Максимијан, свети Антим поучаваше и храбраше све верне на мученички подвиг. Сада, говораше он, треба да се покажемо хришћани; сада је време подвига; сада који је војник Исуса Христа, нека јуначки ступи у борбу! Овде нам предстоји пострадати мало за много пострадалог нас ради Христа; исповедимо Га овде пред људима, да би нас Он тамо исповедио пред Оцем Својим на небесима; прославимо Га овде пред људима, да би Он нас тамо прославио пред Анђелима Својим. Прославимо дакле Бога у телима нашим, предавши себе на муке; умримо привремено, да бисмо живели вечно; не бојмо се мучитеља који убијају. Јер ако нас убију, онда ће постати виновници будућег блаженства нашег: одсечену главу десница Подвигоположника нашег увенчаће венцем неувенљивим; раскомадани удови засијаће као сунце у царству Његовом; нанесене ране увећаће нам вечну награду; обагреност крвљу увешће нас у дворе Женика Небеског. Стога будимо готови да пролијемо крв своју! будимо гледање и анђелима и људима!
Крепљени оваквим и сличним речима светога пастира, врло многи верни његовога стада неустрашиво предаваху себе на горке муке за сладчајшега Исуса, Господа свога. Један хришћанин од оних најпламенитијих вером, ревнујући по Богу, одлучи се на овакав смели потхват: када царска наредба о убијању хришћана, написана на хартији, би прочитана усред града Никомидије и на видном месту прикуцана на зиду, он ступи напред, пред свима исповеди Христа, здера са зида царску наредбу и исцепа је, громко изобличавајући идолопоклоничко зловерје, - и тако постаде први мученик у Никомидији.
После тога врло многи од велможа и главних доглавника царских стадоше јавно исповедати Христа, објављујући да су хришћани. Такви беху: Доротеј, Мардоније, Мигдоније, Петар, Индис и Горгоније, са осталом многобројном дружином; сви они добровољно предаваху себе на мучење за Христа, и многе од њих мучитељи погубише на разне начине.
У то време, на најтежу невољу хришћана, догоди се и ово: не зна се како, запалише се царске палате, и већи део њихов изгоре. Злочестиви многобошци оклеветаше хришћане говорећи, да су они из мржње запалили царске дворе. Тада јарост царева достиже врхунац, и он, љући од дивљег звера, стаде уништавати хришћане: огромне гомиле он предаваше или посечењу мачем или спаљивању у огњу. Но без обзира на то, врло многи људи и жене међу хришћ

Извор: Crkveni Kalendar