Света великомученица Ефимија

Спомен 11. јул · 16. септембар

Света великомученица Ефимија је рођена, васпитана и мучеништвом овенчана у Халкидону, граду Витиније, који лежи на заливу Црног Мора, према Цариграду, с друге стране мореуза Босфора тракијског. Она пострада за царовања Диоклецијана, шеснаестог септембра, када се и празнује њен спомен. Данас пак спомиње се чудо њених чесних моштију, пројављено за време Четвртог Васељенског Сабора светих отаца у Халкидону 451 г. Тим чудом би јављено и потврђено православно исповедање вере; и оно би знак светим оцима да не приступају к општењу са зловернима. А оно се догоди на следећи начин.
Патријарх александријски Диоскор и архимандрит цариградски Евтихије, још за живота правоверног цара Теодосија Млађег изградише богохулну јерес против Господа нашег Исуса Христа, сливајући две природе Његове, божанску и човечанску, у једну природу. Својим зловерјем они заведоше многе духовнике и световњаке, и у своју јерес увукоше многе дворске високодостојнике царске, од којих имађаху велику подршку и помоћ. А када се у Ефесу одржа помесни сабор (након кратког времена после Трећег Васељенског Сабора тамо одржаног), или, боље рећи, разбојничко збориште, на коме свјатјејши патријарх цариградски Флавијан, исповедник побожности, би убијен од Диоскорових и Евтихијевих једномишљеника, - тада се та јерес веома учврсти, и стаде се примати као правоверје, а истинита вера православна стаде се одбацивати као неко зловерје. Стога беше потребно сазвати Четврти Васељенски Сабор светих отаца ради истребљења ове јереси и ради утврђивања православне вере.
У то време благочестиви цар Теодосије пређе из овог живота ка Господу, а после њега ступи на престо врлински и богоугодни Маркијан са светом Пулхеријом. Ови ревнитељи правоверја и побожности, видећи како јереси смућују Цркву и стварају раздоре у њој, позваше свете оце из целе васељене на сабор у славни град Халкидон, да на њему расмотре и претресу питања вере. И сабраше се свети оци, њих шест стотина тридесет, међу њима свјатјејши Анатолије, патријарх цариградски, свјатјејши Јувеналије, патријарх јерусалимски, и изасланици свјатјејшег Лава, папе римског; присуствоваху и зловерни, на челу с Диоскором, патријархом александријеким, Максимом антиохијским, кога Диоскор доведе за патријарха наместо уклоњеног Домна, и други архијереји њихове присталице, и Евтихије са својим једномишљеницима, те тако беше велико мноштво јеретика. Сви они заједно са оветим оцима скупљаху се и држаху седнице у цркви свете великомученице Ефимије, која се налазила у предграђу града око Босфора. Та црква беше престона црква халкидонске митрополије, веома пространа, те је могла примити огромно мноштво народа; у њој почиваху и мошти ове великомученице, од којих биваху дивна и славна чудеса. Ево нека од њих.
У дан светог спомена њеног, у који она пострада за Христа, сваке године истицаше крв из чесних моштију њених, као да је тог часа потекла из рана, и њу скупљаху на следећи начин. Гробница бејаше велика од мермера, покривена мермерном плочом, унутра дрвени ковчег са моштима светитељкиним. На тој мермерној гробници, с леве стране беше малени отвор, кроз који се могла провући рука, и који се чврсто затварао, а само у потребно време отварао. Кроз тај отвор је сам епископ по завршетку свеноћног бденија, пред свету литургију захватао ту крв помоћу сунћера, привезаног за дугачку гвоздену шипку. Он је завлачио туда сув сунћер, а извлачио га отуда пун крви, и цедио крв из сунћера у нарочито спремљени за то суд. Видећи то, народ је узносио велику хвалу Богу и светој мученици Његовој, и помазивао се том крвљу ради благослова и исцељења од болести својих. Та крв бејаше веома миомирисна, као да је помешана са скупоценим миром; ипак се никакво на земљи миро није могло упоредити с њом: јер та крв неупоредиво надмашаше све мирисе и исцељиваше све болести. Но не само о годишњем празнику свом света великомученица изливаше из чесних моштију својих такву миомирисну и целебну крв, него понекад и у друго време, нарочито пак када архијереј те цркве биваше човек богоугодног врл

Извор: Crkveni Kalendar