Свети мученик Мамант
Спомен 2. септембар
Свети мученик Мамант родио се у Пафлагонији. Родитељи његови, Теодот и Руфина, беху знаменити људи: обоје из патрицијских породица чувени и богати, и сијаху побожношћу. Пошто нису могли дуго скривати у себи своју веру у Христа и пламену љубав према Њему, они јавно пред свима исповедаху своју побожност и многе привођаху Христу. Због тога они бише оптужени Александру, намеснику града Гангре. А намеснику беше наређено од цара: да на све могуће начине шири и учвршћује поштовање незнабожачких богова, а да мучи и предаје на смрт хришћане и све који се неповињавају овом царском наређењу.
Извевши Теодота на суд, Александар га стаде присиљавати да принесе жртву идолима. Али Теодот није хтео ни да слуша оно што му намесник говораше. Намесник иако беше готов да непослушнога стави на муке, ипак се уздржа од тога због високог порекла Теодотовог; јер није имао право бешчестити и мучити потомке патрицијске без нарочите царске наредбе за то. Због тога Александар упути Теодота у Кесарију Кападокијску кнезу Фавсту. Овај пак кнез уколико беше веома усрдан у своме безбожном многобоштву, утолико беше веома свиреп у односу према хришћанима. Угледавши Теодота, Фавст га одмах вргну у тамницу. А жена Теодотова, блажена Руфина, иако беше бременита, последова своме мужу и заједно с њим уђе у тамницу, и страдаше у њој Христа ради. Теодот пак, знајући немоћ тела свога и приметивши суровост мучитеља, а желећи пре да умре него да се ма чиме огреши о веру за време љутих мучења која му предстоје, обрати се усрдном молитвом Господу. И у молитви својој говораше овако: "Господе Боже сила, Оче возљубљеног Сина Твог, Тебе благосиљам и славим што си ме удостојио да имена Твога ради будем вргнут у ову тамницу! Но молим Те, Господе: Ти знаш немоћ моју, стога прими душу моју у овој тамници, да се непријатељ мој не похвали због мене".
Бог, који је створио срца наша и зна сва дела наша (ср. Пс. 32, 15), услиши молитву верног слуге Свог, и одмах му даде блажену кончину, и извевши из тамнице душу његову настани је у светлим обитељима небеским. А супруга његова блажена Руфина, трпећи у тамници невољу и муку, и обузета великом жалошћу за својим мужем, роди пре времена мушко дете. Гледајући на новорођенче и на мртво тело свога мужа, она с јецањем и сузама завапи к Богу, говорећи: "Боже, Ти си саздао човека и из ребра његова створио жену, нареди да и ја пођем путем којим пође муж мој, и разрешивши ме овог краткотрајног живота, прими ме у вечне обитељи Своје! А рођено дете Ти сам васпитај како знаш! Ти му буди отац и мајка и чувар живота његова!"
Вапијући тако у својој тузи к Богу, ова чесна и света жена би услишена Богом и разрешена од окова тела, и отиде на вечну слободу, предавши душу своју у руке Господу. А детенце остаде живо између мртвих родитеља својих.
Тада Господ који чува младенце (Пс. 114, 5) благоволи открити о томе једној високородној и побожној жени, која живљаше у Кесарији и зваше се Амија. У ноћном виђењу Он јој преко анђела Свог нареди да измоли од кнеза тела светих који преминуше у тамници и да их чесно сахрани, а детенце да узме код себе и одгаји га уместо сина. Уставши Амија похита да изврши наређење Господње, и замоли кнеза да јој допусти узети из тамнице тела преминулих сужања. Бог склони на милост немилостиво срце кнежево и он изиђе у сусрет жељи те чесне жене. И Амија ушавши у тамницу нађе тела обоје сужања, где леже напоредо, а између њих лепо и весело детенце. Узевши тела светих она их чесно сахрани у своме врту, а детенце узе код себе. Она беше бездетна и целомудрена удовица, и заволе дете као своје, и васпитаваше га по хришћански. Дете растијаше, али до пете године не могаше говорити. Онда прва реч коју изговори и упути Амији, која му постаде друга мајка, беше: "мама", због чега и доби име Мамант. Потом га Амија даде у школу. У школи Мамант убрзо превазиђе све своје вршњаке тако да се сви дивљаху бистрини ума његова.
У то време цароваше у Риму незнабожни Аврелијан. Он присиљаваше све да се поклањају идолима, и то не само људе и жене него и малу дец
Извор: Crkveni Kalendar
