Свети мученици Евстратије, Аксентије, Евгеније, Мардарије и Орест

У ВРЕМЕ царева Диоклецијана и Максимијана у свој римској царевини цароваше безбожна идолопоклоничка заблуда, и људи се као суманути просто такмичаху у служењу идолима. Нарочито када по свима градовима и местима стадоше стизати царске наредбе управитељима области и судијама, у којима се наређивало да се у одређене дане и празнике приносе дарови и жртве боговима. У тим наредбама обећавани су: царска благонаклоност, почасти и високи положаји у држави онима који усрдно служе боговима; онима пак који не буду хтели клањати се идолима и приносити им жртве, претило се прво - одузимањем имања, затим - стављањем на разноврсне муке, и - смртном казном. И велико гоњење хришћана беснијаше по целој царевини, и свуда царски намесници и уопште власти стараху се на све могуће начине да веру Христову потпуно истребе са лица земље.
У то време незнабожни цареви бише обавештени да се њиховим наређењима противе сва Велика Јерменија и Кападокија, и једнодушно верујући у распетога Христа и чврсто се уздајући у Њега хоће да се одцепе од римске царевине. -: Ова вест силно узнемири цара Диоклецијана, и он сазва ове своје велможе, и три дана од јутра до вечера саветоваше се с њима на који би начин потпуно искоренио хришћанство. У том циљу он најпре у Јерменији и Кападокији свргну с власти царске намеснике као неискусне и неспособне да добро управљају повереним им областима и да стишавају народно незадовољство, а на њихова места изабра два Грка, Лисија и Агрикола, људе сурове и свирепе. Ову двојицу он и постави над овим областима: Лисију повери чување и одбрану граница, а Агриколу - општу управу. Њима потчини и сву војску у овим областима.
Када ова два нова управитеља стигоше на место свога назначења, отпоче непоштедно убијање људи свакога узраста, и то без икаквог испитивања, само по најмањој клевети пакосних непријатеља хришћанских. Сваки дан трагаху за хришћанима, хватаху их, и предаваху их, крвожедним управитељима кар крволочним зверовима. Лисије који живљаше у граду Саталиону, чим би пронашао хришћане, људе или жене, подвргавао их је разним испитивањима и многим мукама, па их онда под јаком стражом слао везане Агриколу, који је живео у Севастији, да не би умрли у своме завичају и били по хришћански сахрањени од својих сродника и пријатеља, него да они, поубијани у туђем крају, остану без трага. Исто тако поступаше и Агрикол, шаљући Лисију у Сателион хришћане похватане у Севастији: јер они беху велики пријатељи и сложни једномишљеници, и беху се бедници договорили да хришћанима што више јада задају убијајући их ван њихових завичаја.
У то време живљаше у Саталиону врло угледан човек Евстатије. Мећу суграђанима својим он беше први по високородству и по чину. Војвода по чину, Евстратије се одликовао побожношћу, богобојажљивошћу и беспрекорним животом. Гледајући сваки дан велико гоњење хришћана, он туговаше и срце му се кидаше. Горко уздишући и плачући, и проводећи време у посту и молитви, он вапијаше ка Господу нашем Исусу Христу, да се сажали и смилује на слуге Своје, спасе их од беде и одврати од њих нагрнуло зло. При томе Евстратије и сам жељаше да уђе у подвиг светих мученика и да се удостоји постати учесник њихових мука; али, размишљајући о разноврсности мука и свирепости мучитеља, он се бојао. Напослетку он ипак одлучи да провери своју намеру на следећи начин: свој појас он Даде свом верном слузи и нареди му да га однесе у цркву Аравракијску, откуда и сам он беше родом; презвитер пак у тој цркви у то време беше Аксентије, осведочени слуга Божји; притом Евстратије даде слузи своме овакво упутство: да појас тајно положи у олтару, а сам да се сакрије у цркви и мотри ко ће први доћи и узети појас: ако га узме презвитер Аксентије дошавши на молитву, онда слуга, ништа му не говорећи, нека се врати дома; ако пак неко други од клира дође и хтедне узети појас, онда слуга нека то не допусти него нека одмах врати појас натраг.
Пошто посла слугу са таквим налогом, Евстратије донесе у души својој овакву одлуку: "ако појас узме сам презвитер, онда ће то бити зна