Свети мученици Мина, Ермоген и Евграф

Спомен 10. децембар

ПОШТО римски цареви Диоклецијан и Максимијан не узмогоше истребити на земљи свету веру Христову гонећи, мучећи и убијајући хришћане, они се добровољно одрекоше царског престола, и на престо ступише: у Риму - Максенције, на Истоку - Максимин, у Галији - Константин, који потом поверова у Христа и просвети васељену светлошћу вере Христове. Гоњење хришћана не престајаше и под њима, нарочито на Истоку, где као да се земља и море колебаху и буњаху, устајући на Цркву Христову која се множила. Јер Црква Христова, уколико више беше гоњена, утолико бујније растијаше и цветаше, као крин усред трња, заливана крвљу светих мученика. Незнабожни цар Максимин бејаше силан ревнитељ свога многобожачког безбожја и велики мрзитељ и гонитељ хришћанске вере. Он би извештен да се сва Александрија, најславнији град у Египту, ускомешала због огромног умножења хришћана, и да се помаљају немири и међусобице између њих и незнабожаца. Немајући могућности да сам иде тамо, јер га неопходни послови задржаваху у Византији, Максимин посла место себе једног од својих велможа, човека благоразумног, веома ученог и изванредно красноречивог, родом Атињанина, коме име беше Мина. Цар наложи Мини да у Александрији утиша метеж и успостави мир, да хришћанство истреби из тога града, а да прадедовску многобожачку веру утврди и поврати њој из зловерја хришћанског оне који су отпали од ње. По спољашњости Мина се држаше као незнабожац, готов да испуни злочестиву цареву вољу; у срцу пак он беше убеђени хришћанин и чувар заповести Божјих, али он за извесно време скриваше своју праву веру, ишчекујући да га Бог позове на мученички подвиг и венац.
Примивши од цара наређење, Мина хитно отпутова у Александрију, и без муке утиша метеж: мудрим саветима он измири обе противничке стране - хришћане и незнабошце, и дозволи да сваки несметано исповеда своју веру; затим исправи у градским законима све неправичне прописе, па о свему извести цара писмено.
После тога Мина реши да веру своју у Христа, коју је дотле скривао, исповеди пред свима, те да на тај начин послужи другима као пример побожности и извор спасења, а и сам изађе на подвиг мучеништва. Он овако говораше у себи: Ако у друго време будем дао себе на мучење, онда ћу бити награђен само ја један; сада пак ја могу и друге привести к мученичким венцима.
Стога Мина поче отворено прослављати име Господа Исуса Христа и учити светој вери, убеђујући неверне не само речима него и делима: јер се њему одозго даде дар исцељивати болести призивањем имена Христова и знаком светога крста. Једном када Мина иђаше посред града, и народ за њим, догоди се да на путу угледа мноштво богаља, хромих, слепих, немих, глувих и ђавоиманих. Помоливши се Богу да Он јави силу Своју преко његових руку обраћења вери незнабожног народа, он призва име Христово, и мећући руке своје на болеснике он на свакоме од њих чињаше свети крсни знак, и тог часа сви добише исцељење: слепи прогледаше, неми проговорише, хроми скочише као јелени, и ђавоимани се ослободише нечистих духова. Видевши то, народ се запањи, и многи повероваше у Христа; а свети Мина, учећи их светој вери, присаједињаваше их Цркви хришћанској.
Међутим неки од окамењених неверјем и заслепљених злобом незнабожаца, којима беху мили демонски празници и провођаху их у преједању, пијанству и разврату, не љубљаху честит и уздржљив хришћански живот. Сами синови таме, они ненавиђаху светлост; и не подносећи вређање богова својих и ниподаштавања празника њихових, они тајно известише цара о Мини: да сам верује у распетога Галилејца, и да је том вером искварио сав народ Александријски, и да су храмови древних богова већ опустели.
Овај извештај силно разјари цара; он сазва своје велможе и саветнике, и стаде им се жалити на Мину, да је поступио супротио његовом наређењу, јер уместо да уништи хришћанство у Александрији он га шири, и Јелине, одане древним законима прадедовским, већ је превео у нову Галилејску веру. Велможе саветоваху цару да у Александрију пошаље таквог човека који би могао поправити што је Мина покварио, а

Извор: Crkveni Kalendar