Свети мученици Минодора, Митродора и Нимфодора

Спомен 10. септембар

Три девојке сестре: Минодора, Митродора и Нимфодора, принесоше себе на дар Пресветој Тројици. Други приносе Богу даре од спољних имања сво их, као што Му некада три источна цара принеше злато тамјан и измирну (Мт. 2, 11); а ове свете девојке принеше Богу даре из унутарњих ризница својих: место злата принеше Му душе своје, искупљене не трулежним златом него скупоценом крвљу безазленог Јагњета (1 Петр. 1, 19); место тамјана принеше Му чисту савест, говорећи заједно са апостолом: ми смо Христов мирис (2 Кор. 2, 15); место измирне принеше на дар Господу само тело, предавши га у чедном девичанству свом на ране за Христа. Свете девојке знађаху добро, да Господ захтева од нас не наша времена богатства него нас саме, по речи Давидовој: Ти си Господ мој, Ти не захтеваш блага моја (Пс 15, 2). Стога оне и принесоше себе саме на жртву Богу, као што то јасно показује њихов свети живот и јуначко страдање.
Ове свете девојке родише се у Витинији. Будући сестре по телу, оне постадоше сестре и по. духу; јер једнодушно изабраше да служе Богу неголи да служе свету и његовим таштинама. Желећи пак да са душом и тело очувају неоскврњеним и да се у савршеној чистоти сједине са чистим Жеником својим, Господом Христом, свете девојке послушаше позив Његов: Изиђите између њих и одвојте се, и не дохватајте се до нечистоте њихове, и ја ћу вас примити (2 Кор. 6, 17 ). Волећи изнад свега девичанску чистоту, и знајући добро да њу није лако сачу вати усред народа, склоног на блуд и непрестани грех, свете девојке напустише људско друштво, и повукавши се од целога света настанише се на једном усамљеном месту. Јер као што воде речне, уливајући се у море, чим се сједине са морском водом губе своју сладост и постају слане; тако и чистота душе и тела, боравећи усред света као усред мора, не може се не напити слане воде сластољубља. Тако кћи Јаковљева Дина чуваше своју девичанску чистоту док не оде у незнабожачки град Сихем, а кад се упозна са кћерима тамошњих житеља и ступи к њима у друштво, одмах погуби своје девичанство (1 Мојс. 34, 1). Овај свет са трима кћерима својим: похотом тела, похотом очију и гордошћу живота - несрећни је Сихем и ништа друго не зна сем да нашкоди онима који се прилепе уз њега. Као што катран огарави оне који га се дотичу, тако и свет љубитеље своје чини прљавима и нечистима. Блажен је стога онај који бежи од света, да га свет не би упрљао својим нечистотама; блажене су и ове три девојке које побегоше од света и од његових трију споменутих злих кћери. Јер њихове прљавштине, не упрљаше свете девојке, и оне постадоше беле и чисте голубице, летећи на крилима врлине и боговиђења по горама и пустињама, жудећи да у божанственој љубави нађу склониште као у гнезду. Јер у пустињака који 1 живе изван таштег света, бива непрестано стремљење ка Богу.
За своје боравиште свете девојке изабраше једно високо и пусто брдо, удаљено два потркалишта од топлих вода у Питијама. Настанивши се ту, оне живљаху у посту и непрестаним молитвама. И тако нађоше тихо пристаниште и диван покој за своју девичанску чистоту; сакрише је у пустињи и узнеше на високо брдо, да би за људе била невидљива а за анђеле видљива. Оне узиђоше на врх горе, да би се, отресавши земни прах с ногу својих, лакше приближиле к небу. О томе како врлинско бејаше њихово живљење, може се судити по месту њиховог боравка. Јер шта означава пустиња ако не одбачење свега и усамљење? о чему сведочи брдо ако не о њиховом богомислију? шта прасликују топле воде близу којих оне живљаху ако не топлоту њиховог срца к Богу? Јер као што Израиљци, избавивши се Египатског ропства, прохођаху пустињу, тако и ове свете девојке, изишавши из света, заволеше пустињски живот. И као што Мојсије, узишавши на гору, виде Бога, тако и ове, обитавајући на високом брду телесне очи к Богу подизаху и умним Га очима јасно гледаху. И као што у пустињи ударом у камен воде истицаху, тако се и у ових светих девојака од смиреног ударања у прса изливаху потоци суза из очију њихових. И ове топле сузе имађаху такву силу каквом не располаг

Извор: Crkveni Kalendar