Свети свештеномученик Климент, епископ анкирски

За време цара Валеријана, 258 године, роди се свети мученик Климент у главном граду Галатије Анкири од оца незнабошца и мајке хришћанке. Мајка му Ефросинија беше из хришћанске куће, добро васпитана и обучена у хришћанској вери. Удадоше је преко њене воље за човека незнабошца, јер су њени родитељи очекивали да се збуду речи апостолске: Освети се муж некрштен женом крштеном (1 Кор. 7, 14). Али се њихово очекивање не испуни, јер он, зароњен душом у дубине незнабоштва и обузет тамом идолодемонства, није хтео ни да погледа ка светлости Христовој. Усто се на све могуће начине старао да и супругу своју Ефросинију привуче у своје зловерје. А и она се исто тако трудила да га изведе на пут истине. Дан и ноћ му је говорила и стазу спасења показивала, али ништа није успела, јер му се срце било окаменило. И мољаше се она Христу, да се смилује на њих и учини да они, сједињени телесно, буду сједињени и духом у светој вери. А ако је то немогуће, онда да се и телесно растану, пошто нису једнога духа.
Господ наш Исус Христос, слушајући молитве слушкиње своје, смилова се на њу, и убрзо је ослободи незнабожног мужа. Јер овога, пошто је био камена срца и непоправљив, Господ потпуно одбаци, и он умре, оставивши после себе супрузи првенче у повоју, мушко детенце. Блажена Ефросинија одгајиваше своје чедо више побожношћу него млеком. И просветивши га светим крштењем, она га принесе Христу. А даде му име Климент, што на грчком језику значи: ластар винове лозе. И ово му име даде као пророчица, предвиђајући да ће он бити ластар истинског чокота - Христа, који ће родити многе гроздове дyшa људских. И прорече за њега, да ће бити изванредан исповедник пресветог имена Христовог, и крв своју пролити, и душу своју за Њега положити, и постати Христов страдалник и мученик. И учаше га светим књигама и добром владању, и упућиваше на сваку врлину.
Дете растијаше телом и разумом. И кад му беше дванаестак година, мајка његова, света Ефросинија, приближаваше се својој блаженој кончини, коју и унапред дознаде. И лежећи болесна на постељи, она жељаше да јој син буде не толико наследник њеног убогог материјалног имања, него наследник њеног нематеријалног духовног богатства: врлина. И поучаваше га матерински, грлећи га, љубећи га и говорећи: Чедо моје, чедо мило, сироче од повоја, које ни оца не памтиш. Али ниси сироче, јер ти је отац - Христос Бог, који те обогаћује својим дарима. Ја те, чедо, родих телом, а Христос Бог те роди Духом. Стога знај, да ти је Он отац, а ти Њему син. И пази, да твоје усиновљење Богу не буде узалуд. Служи само Христу Господу! У Христа полажи наду своју! Јер је Он ваистину спасење наше, и живот бесмртни. Он с неба сиђе к нама, да нас са собом узведе на небо. Он нас учини децом својом милом, и обожи нас. Ко таквоме Господу служи, избавиће се свих замки ђаволских, згазиће змије и шкорпије, и савладати сваку непријатељску силу. Јер ће не само посрамити незнабожне цареве, књажеве и мучитеље, који се клањају идолима и демонима, него ће размрскати главе и самим демонима које они поштују.
Затим, лијући сузе, и испунивши се благодати Божје, мати поче пророчки претсказивати шта ће са њим бити и, говораше: Молим те, чедо мило, молим, да ми за све моје муке и патње око тебе, учиниш један поклон, јер ће настати опасно време, и близу је гоњење које дише страшном јарошћу и претњом, и ти ћеш бити, како Господ наш каже, вођен пред цареве и владаре Њега ради (Мт. 10, 18). Учини ми ову част, сине! Стој смело и јуначки за Христа, и чувај чврсто и непоколебљиво веру Његову! A ja се, о срце моје, надам у Христа мог, да ће ускоро заблистати на теби венац мучеништва, и у моју част и на спасење многих душа. Стога припреми срце своје за подвиг мучеништва, да те време подвига не би затекло неприпремљеног. Знај да је корисно бити кушан невољама, као злату у огњу! Али се не бој! Страдање је привремено, награда је вечна; невоља пролази брзо, радост остаје вечито; овде мало срамоте, a y Бога вечна слава. Претње и муке од мучитеља су краткотрајне; јарост царева земаљских бив