Изношење Часнога живототворног Крста

Празник изношења Часног крста Господњег првога августа установљен је у Грчкој од цариградског патријарха Луке за владе цара Мануила, а у Русији - од митрополита кијевског Константина и епископа ростовског Нестора за владе великог кнеза Андреја Јурјевича. Овај празник би установљен са следећег разлога. Цару Мануилу и кнезу Андреју, који се нахођаху у међусобном миру и братској љубави, догоди се да у један исти дан крену у рат: Мануил из Цариграда на Сарацене, а Андреј из Ростова на Бугаре. Јер у то време велики кнез Андреј живљаше у Ростову, а Бугарима (= Волгари) се називаху незнабошци који живљаху на доњем току Волге, од чега и добише своје име Волгари. И Господ Бог дарова обојици потпуну победу над непријатељима: грчки цар победи Сарацене, а руски кнез победи Бугаре и покори их себи, начинивши их вазалима своје државе.
Велики кнез Андреј имађаше овакав обичај: када је одлазио у рат, носио је са собом чесну икону Пресвете Богородицо која је држала на рукама Предвечног Младенца, и Часни Крст Господњи који су усред војске носили два свештеника, обучени у свештене одежде. Пред само пак ступање у битку он је узносио Христу Богу и Пречистој Богомајци усрдне сузне молитве и причешћивао се Божанским Тајнама Тела и Крви Христове. Овим непобедивим оружјем он се наоружаваше више неголи мачевима и копљима, и већма се надаше у помоћ Вишњега неголи у храброст и бројност своје војске, знајући добро Давидову изреку: Не мари Господ за силу коњску, нити Му је стало до брзине ногу људских. Мили су Господу они који га се боје и који се уздају у милост Његову (Пс. 146, 10-11). Поред тога благоверни кнез и војску своју побуђиваше на молитве, једно - примером својих побожних молитава, а друто - наређењем, те се сви, павши на колена, са сузама мољаху пред иконом Пресвете Богородице и Часним Крстом Христовим. Гледајући на икону, велики кнез овако говораше у својој молитви: О, Владичице, која си Христа Бога нашег родила, неће пропасти који год се нада у Тебе; а ја, слуга Твој, по милости Божјој, имам Тебе као бедем и заштиту, и Крст Сина Твог, као с обе стране оштар мач против непријатеља. Стога умоли Спаситеља света кога на рукама држиш, да сила крсна буде као огањ који спаљује непријатеља, који хоће рат с нама, и нека нам Твоје свемоћно посредовање помогне и победи наше непријатеље.
После усрдне молитве сви би целивали свету икону и часни Крст и неустрашиво ишли на непријатеља: и Господ им помагаше крсном силом, и Пречиста Богородица им помагаше својим посредовањем за њих пред Богом. Стално се држећи таквог обичаја, велики кнез га не изневери ни пред битку са Бугарима: он крену имајући испред војске Крст Господњи, као цар Константин Велики у старо време. Изишавши на бојно поље, они се бише са Бугарима, и победивши их натераше их у бекство, и гонећи их узеше им пет градова, међу којима и град Брјахимов на реци Ками. А када се после битке са незнабошцима вратише у свој логор они видеше где од иконе Пресвете Богомајке са Богомладенцем Христом излазе пресветли зраци, као огњени, и обасјавају сву војску. То би у први дан месеца августа. Овај чудесни призор још више побуди у великом кнезу храброст и наду, и он поново окрену своју војску у потеру за Бугарима: попали многе градове огњем и опустоши сву земљу, а на преостале градове наложи данак, па се у тријумфу врати дома.
Тако исто и грчки цар Мануил, изишавши са својом војском против Сарацена, тог истог дана виде слично чудо: од иконе Пресвете Богородице са Спаситељем, која се заједно са часним Крстом налажаше усред његове војске, излажаху огњени зраци који обасјавају сву војску. И тог дана он победи Сарацене.
Цар и кнез, одајући хвалу Богу, известише један другог о одржаним помоћу Божјом победама над непријатељима и о чудесном сијању што је излазило од иконе Спаситељеве. И пошто се договорише са најстаријим епископима својим, они, у знак благодарности Христу Спаситељу и Пречистој Богоматери, установише празник у први дан августа. А у спомен крсне силе, којом наоружани победише непријатеље, они наредише