Светих Седам мученика у Ефесу
Спомен 4. август
У дане незнабожног цара римског Декија црква Христова беше гоњена, и многе слуге Христове: презвитери, клирици и други верни, бојећи се љутог мучитеља, кријаху се где је ко могао. Када Декије, страховито киван на хришћане, допутова из Картагене у Ефес, он издаде наређење да се сви житељи из околине саберу ради приношења жртава идолима. Залуђен гордошћу, цар постави усред града идоле, начинивши пред њима жртвенике, и нареди да заједно с њим најпре старешине градске принесу жртве боговима. При овом свенародном празничном жртвоприношењу земља се натапаше крвљу кланих животиња и ваздух се испуњаваше димом и смрадом жртава. Трећега дана цар издаде наређење да се покупе сви хришћани и присиле на приношење жртава идолима. Тада стадоше тражити хришћане свуда: извлачаху их из домова и пештера, и у гомилама с поругом довођаху на трг где је сабрани народ приносио жртве идолима. Неки од хришћана који беху страшљиви и слабодушни, бојећи се мука, отпадаху од вере и на очиглед свију поклањаху се идолима. Други пак хришћани, гледајући то или слушајући о томе, туговаху душом оплакујући отпале од Христа и пале у идолопоклонство. А они који беху јаки у вери и храбри, они неустрашиво иђаху на све муке, и јуначки полагаху душе своје за Господа свог умирући од разноврсних мучења. Мучених беше тако огромно мноштво, да је из њихових растрзаних и киданих тела крв текла као вода и натапала земљу. Тела мученика или бацаху као ђубре поред путева или вешаху по градским бедемима унаоколо, а главе им на коље набијаху и пред капијама градским постављаху. Вране, кобци и друге месождерне птице слетаху на градске бедеме и јеђаху тела мученика. И велика жалост раздираше потајне и кријуће се хришћане што не могаху узети и погрепсти тела браће своје која птице јеђаху. И подижући руке своје к небу, они ридаху и мољаху се Господу да избави Цркву Своју од таквог мучења.
У то време беху у Ефесу седам младића, синови угледних старешина градских, и служаху у војсци као официри; имена им беху: Максимилијан, Јамвлих, Мартинијан, Јован (Константин), Дионисије, Ексакустодијан и Антонин. Иако беху деца разних родитеља, они беху једнодушни у вери и љубави Христовој, и заједно се мољаху и пошћаху, сараспињући се Христу умртвљивањем тела својих и строгим чувањем девства. Посматрајући сваки дан злостављање и свирепа убијања хришћана, њима се срце кидаше, и они уздисаху и плакаху. Када незнабошци заједно са царем одлажаху да приносе жртве, свети младићи се склањаху од љих, одлажаху у хришћанску цркву, бацаху се на земљу пред Господом, и посипајући прашином главе своје мољаху се с ридањем. То приметише неки мотритељи, јер у то време сваки је мотрио на другога каквом се богу моли, и предавао је на смрт брат брата, отац сина, син оца, и нико није скривао ближњег свог ако би приметио да се моли Христу. Ти мотритељи одоше к цару и рекоше: Царе, живи вавек! Ти позиваш издалека хришћане и приволеваш их да приносе жртве, Међутим они што су око требе потцењују твоју царску власт, не слушају твоја наређења и исмевају их, а држе се хришћанске вере.
Разгневивши се, цар упита ко се то противи његовим наређењима. Потказивачи рекоше: Син управитеља града Максимилијан и шест других младића, синови бољара ефеских; сви они већ имају официрске чинове у војсци. - Цар одмах нареди да их ухвате, окују у ланце и доведу к њему. Свети младићи бише брзо доведени пред цара још са сузама у очима и са прахом на главама. Погледавши на њих, мучитељ им рече: Зашто се ви не јависте заједно с нама о празнику у част богова, којима се клања сва васељена? Хајде сада принесите боговима дужну жртву, као што и други принесоше. - Свети Максимилијан одговори: Ми исповедамо Једног Бога и Цара Небеског, чије је славе пуно небо и земља, и Њему сваки час приносимо духовну жртву вере и молитве, а идолима вашим, да не бисмо оскврнили душе своје, нећемо принети жртве које се састоје из спаљивања животиња, праћеног смрадом и димом.
Када чу овакав одговор, цар нареди да им се одузму војнички појаси, ти знаци њиховог високог полож
Извор: Crkveni Kalendar
