Светих дванаест мученика
Спомен 16. фебруар
Дванаесторица светих мученика, удостојени не само пророчког и апостолског дара него и увршћени међу њих, пострадаше за Христа у Кесарији Палестинској, за царовања Диоклецијанова. Међу њима пpви по броју и чину беше свети Памфил, презвитер тога града. Родом из Берита. Још из младости одличан зналац световне философије; пун и духовне мудрости; украшен врлинским животом; славан исповедањем Христа. За њим Валент, ђакон елијске цркве, стар годинама и сед разумом и мудрошћу, јер Свето Писмо знађаше напамет. Трећи беше Павле, из града Јамније, човек пламене вере и огњене ревности за побожност, који једном пре тога би бацан у огањ за Христа. Ова тројица бише од обласног управника Урбана стављени на разне муке за Христа; затим бачени у тамницу, где проведоше две године, све док после Урбана не дође за обласног управитеља Фирмилијан.
У то време из Египта бише прогнани сто тридесет исповедника Христових, и осуђени на рад у рудницима у Киликији. Њих из Египта у Киликију спроведоше нека пет брата по телу и пo духу. При повратку из Киликије за Египат ова пет брата дођоше у град Кесарију, пошто их је туда водио пут. На градској капији упиташе их стражари, ко су и откуда су. A они, не скривајући истину, изјавише: Хришћани смо, а отаџбина је наша небески Јерусалим. - Зато их одмах као злочинце зграбише, и у тамницу вргоше.
Сутрадан, шеснаестог фебруара, бише из тамнице изведени на суд пред нечестивог мучитеља Фирмилијана пет светих египатских младића заједно ca гореспоменутим исповедницима Христовим: Памфилом, Валентом и Павлом. Судија најпре покуша да египатске младиће победи, претећи им разним мукама. Он издвоји на средину најстаријег међу њима и упита га, ко је. А он и за себе и за браћу своју смело одговори да су хришћани. На питање, како им је име, рекоше: Незнабожачка имена која су нам дали родитељи одбацили смо и назвали смо се Илија, Исаија, Јеремија, Самуил и Данило. - На питање, одакле су, одговорише: Из горњег Јерусалима, - указујући на своју духовну отаџбину. А имали су у виду речи апостола Павла: Горњи Јерусалим слободан је, који је мати свима нама (Гал. 4, 26). Приступисте к Сионској Гори, и ка граду Бога живога, Јерусалиму небескоме (Јевр. 12, 22).
А судија Фирмилијан не разумеваше шта је то Јерусалим, и у којој се земљи налази. Јер се у то време свети град не називаше Јерусалим већ Елија. И то од доба када нечестиви цар римски Адријан место прекрасног града Јерусалима, разореног Титом, подиже на том месту град коме даде своје име, јер се он зваше Елиј Адријан. Он дакле назва Јерусалим Елија, и оскврнави света места, гроб Господњи затрпа земљом и камењем, и свуда намести погане идоле. И нареди да нико не сме тај град друкче називати него Елија. A то учини, желећи да име Исуса Христа избрише на земљи. И би међу нечестивим идолопоклоницима Јерусалим у забораву скоро двеста година, све до благочестивог цара Константина Великог и његове мајке Јелене. Стога обласни управитељ Фирмилијан, који је за царовања Диоклецијанова био у Палестини, није знао где се налази и који је то град Јерусалим, о коме говори свети младић. И нареди Фирмилијан да том блаженом младићу, који се звао Илија, вежу руке наопако, па да га нага обесе на мучилишту, и бију немилосрдно, да би казао који је то град Јерусалим и у којој се земљи налази. А он говораше да је Јерусалим отаџбина једино хришћана, и да нико други не може имати удела у њему; и налази се тај град на Истоку где се сунце рађа и испушта своје прве зраке. Тако свети младић философираше о горњем духовном Јерусалиму, и као бестелесан не хајаше за муке. А судија, не разумевајући шта он прича о Јерусалиму, мишљаше да су хришћани негде сазидали себи тај град и хоће да се супротставе Римљанима. Стога још свирепије мучаше светог Илију, да тачно каже о том хришћанском граду Јерусалиму где је сазидан. И пошто ништа више не могаде сазнати о њега до то, да је хришћанин и да је његова отаџбина Горњи Јерусалим, он осуди светог младића да мачем буде посечен.
Исто тако он стави на муке и остале младиће: Јеремију,
Извор: Crkveni Kalendar
