Свети преподобни Пафнутије Боровски

Спомен 1. мај

Преподобни отац наш Пафнутије био је унук Татарина баскака. Када за грехе рускога народа удари на Руску земљу, по попуштењу Божјем, татарски цар Батиј са огромном војском, он је мачем и огњем опустоши, градове опљачка, цркве свете поруши, и руске кнезове и старешине као класје и дрвеће посече, и поcтави по Русији татарске великаше који се називаху баскаци. Такав баскак беше и деда преподобног Пафнутија. У време једног устанка Руса противу Татара деда Пафнутијев би приморан да се крсти, и доби име Мартин. Нови Христов следбеник Мартин, живећи хришћански побожно, доби сина Јована. Када Јован одрасте, ожени се девојком Фотинијом, и роди им се син, овај блажени о коме је реч, и на светом крштењу доби име Партеније. Јован и Фотинија живљаху у свом наследном селу Кудинову, удаљеном пет километара од града Боровска. Син Партеније им се роди око 1395 године. Растући и развијајући се телесно, Партеније се у исто време усавршавао духовно. Учећи се књизи, он је нарочито напредовао у разумевању Светога Писма, и учио се добрим наравима: кротости, незлобивости, целомудрију. Радо подражавајући људе врлинске, он је одлучно избегавао дружење са рђавим људима.
Када Партеније напуни двадесет година, он остави родитеље своје и све на свету, и ступи у Високи Покровски манастир у близини града Боровска. Ту би пострижен од старешине манастира Маркела и доби име Пафнутије. И би дат под руководство старцу свештеноиноку Никити, бившем ученику преподобног Сергија Чудотворца. Пафнутије прохођаше сва манастирска послушања добро и веома ревносно, и сви га вољаху и поштоваху због превеликих врлина његових. И тако проведе Пафнутије у трудољубивим подвизима двадесет година. А када затим игуман Маркел отиде ка Господу, блажени Пафнутије би изабран и постаде игуман обитељи Покровске после дугих и упорних молби манастирске братије и Боровског кнеза Симеона Владимировича. А би рукоположен од сверуског митрополита светог Фотија. Нови игуман стаде се пружати на веће подвиге, старајући се о стаду разумних оваца Христових. Као добар и опитан пастир, он је својим животом био углед своме стаду. Свагда се уклањајући од зла и држећи се ревносно добра, он је непрестано радио Господу, и дању и ноћу. Дан је употребљавао на обављање манастирских послова, а ноћ проводио у молитви.
Свог верног слугу Господ украси расуђивањем, прозорљивошћу и другим даровима Светога Духа, јер му даде способност да по лицу и изгледу човековом распознаје какве се страсти и слабости скривају у његовој души, а неке ствари му је откривао у сну. Ево једне повести која то потврђује. Једном приликом би послан један брат из манастира у неко село манастирским послом. Но тамо, искушан Сатаном, он паде у телесни грех. У ноћи његовог пада преподобни отац Пафнутије после свог уобичајеног молитвеног правила прилеже да се мало одмори, и виде овакав сан: дивна башта, пуна прекрасних воћки, и он ужива посматрајући њихову лепоту; нарочито се усхићавао посматрањем једног изузетно лепог дрвета међу њима; но гле, оно се изненада ишчупа и паде на земљу; то веома ожалости блаженог оца, и он приђе ишчупаном дрвету, подиже га и посади на истом месту. Али кад он то уради, оно се опет ишчупа и паде; но он га поново посади, и дуго опкопаваше око њега и трпаше земљу, док га једва не утврди.
Пробудивши се из сна, преподобном би јасан смисао овог сновиђења: дивна башта означавала је његову обитељ; красне плодне воћке његову братију, посађену у дому Божјем, која је рађала родове врлина; ишчупано и пало дрво означавало је палога брата, коме је био потребан велики труд оца игумана, да би га поставио и утврдио на његовом месту.
Када се пали брат, пошто обави посао послушања, поврати у обитељ утучен и тужна лица, преподобни га упита да му се неко зло није десило на путу. А брат, покривен мрачним облаком стида, не хте исповедити свој грех, нити могаше у очи погледати свога игумана. Видећи збуњеност свога ученика, светитељ му исприча свој сан, и као добар духовни лекар настојаваше да му болесник открије унутрашњу рану душе своје, и

Извор: Crkveni Kalendar