Теодорит Антиохијски

ЦАР Константин и син његов Констанције саградише у Антиохији сиријској цркву саборну, особите красоте. Народ назва ову цркву златна црква због позлате и споља и изнутра и због многих сасуда у цркви који беху од чистог злата и сребра. И подари цар велика имања тој цркви на издржавање свештеника којих број беше знатан. Чувар оних сасуда и свих драгоцености у цркви беше презвитер Теодорит, свештеник велике вере и ретке побожности. Он од младости провођаше врлински живот и у правоверју чуваше срце своје, испуњујући написано: Срцем се верује за правду, а устима се исповеда за спасење (Рм. 10, 10). И угађаше Богу постом, молитвама, милостињама, старањем о спасењу душа људских, и беспрекорним вршењем свештеничке службе.
Када умре Константинов син цар Констанције, зацари се Јулијан законопреступник (361-363. г.). Он се у почетку показиваше као побожан хришћанин, и поврати из заточења епископе које цар Констанције беше прогнао због вере. А кад се учврсти на престолу, Јулијан се јавно пред свима одрече Христа, кога се потајно беше одрекао давно, и предаде себе ђаволима и мађионичкој вештини. И стаде гонити Цркву Христову, Но, иако не истребљиваше све хришћане редом, он мучаше и убијаше хришћанске прваке духовног звања и истакнуте световњаке; одузимаше од хришћана храмове свете и претвараше у идолишта; пљачкаше црквене драгоцености и имовину. Притом бедник говораше: Хришћани не треба да имају никакву имовину, пошто им Христос њихов наређује да буду сиромашни, јер рече: Не теците ни злата ни сребра! - У то страшно време и антиохијска саборна црква, златна црква, би опустошена, јер све њене драгоцености, ризнице и имање бише разграбљени, свештеници разјурени, а свети Теодорит умучен. А то би овако:
Цар Јулијан имађаше ујака, опет са именом Јулијан, који беше рођени брат његове мајке. Њега цар Јулијан постави за кнеза и мучитеља хришћана у источним земљама. Овај најпре беше хришћанин, али желећи да угоди своме сестрићу, цару Јулијану Отступнику, он се одрече Христа и поклони идолима. И дође у Антиохију пре царевог доласка, и доведе са собом другог царевог великодостојника Феликса, ризничара царског. И знајући да је саборна црква веома богата, он ухвати црквеног ризничара, овог блаженог Теодорита презвитера, док се остали клирици беху разбегли и сакрили где је ко могао. Он се нарочито постара да њега ухвати, пошто је црквена ризница била у његовим рукама. Он одузе кључеве блаженом Теодориту, а њега јако окова и баци у тамницу. Онда са царевим ризничарем Феликсом и великом војном силом наоружаном пође у цркву Божју, да покупи њене украсе, злато и сребро, и све драгоцености, и преда у царске ризнице. И уђе у светињу Божју као лупеж и разбојник. И са колико дрскости и бестидности пљачкаше црквено благољепије, бешчестећи и скрвнавећи светињу Господњу! Па се несрећник дрзну да се крај самог светог престола Божјег помокри. А на сасуде црквене, изнесене из олтара и поређане по земљи, он седе да бих их исмејао, и изрече гадна богохулства на Господа нашег Исуса Христа. Неко од присутних, по имену Евзој, саветоваше га да тако безочно не бешчести светиње Господње и не хули на Христа. А он га силно тресну по глави, рекавши: Никакав Божји промисао не постоји о хришћанима, јер су они потпуно лишени тога!
Пошто безбожни кнез тако опљачка и оскврни цркву Божју, он се даде на мучење служитеља Божјег, светог Теодорита. Изведе га окована преда се на свој безбожни суд, и упита: Зашто си, Теодорите, за време цара Константина, храмове древних богова порушио, а украсио гробове умрлих, и наредио да се на њима подижу цркве? Светитељ одговори: Божанске цркве и гробови светих начињени су и украшени од предака, јер Бог прослави своје свете нашавши да су достојни њега. Но чудим се теби, кнеже, да си од хришћанина постао идолопоклоник.
И нареди кнез да светитеља бију по лицу. А мученик продужи: Грешиш, Јулијане, што дрвене и камене идоле називаш боговима. Тада нареди мучитељ да светитеља нага обесе о дрво и цело му тело стружу гвозденим ноктима. И док светитеља три сата