Патријарх московски Тихон

Када је Китај постао "црвеним", Руси су се расејали по целом свету. Нешто мало њих нашло се у Швајцарској, а међу њима и аутор иконе. Сада су све избеглице из Китаја, већ отишле у вечност, изузев једне, р. Б. Олге, која је и уручила ову икону православном свештенику из Страсбурга, о. Владимиру Шибајеву. А он, са своје стране, предао нам је њену тачну копију.
У периодима потпуне безнадежности, рекло би се, Господ шаље "мужеве снажне и разумне", ради духовне подршке читавој нацији. Може се рећи да је таква ситуација увек била карактеристична за историју Русије. Лице Патријарха Тихона - то је лице саме Русије у њеним највишим пројављењима. Такво лице је могло бити и код сељака и код Цара. Лице на коме нема лажи. Лице човека који не живи за себе. У присуству оваквог човека јавља се осећање да ништа не може бити страшно. Мир који улива наду. У њему је простота аристократе или боље рећи Божанска простота. Као што је рекао старац Амвросије: Где је просто - тамо је анђела сто, а где је мудрено, - тамо нема ни једног".
Ова простота и анђелско-небесно и чудесно - од самог почетка присуствују током читавог живота Патријарха Тихона. Што орiгиналнија простота, то тајанственији живот. Будући Патријарх Тихон - Василије Ивановић Белавин се родио 19. јануара у селу Клин, у породици свештеника. Његовом оцу се једном у сну јавила покојна мајка и предсказала судбину своја три унука. За једног је казала, да ће живети обичним животом; за другога да ће умрети млад, а за Василија је рекла да ће бити велики. Ово предање сачувало се у породици свештеника Белавина. И све се тачно испунило. Ми се сећамо главних етапа његове биографије. Будући Патријарх је са одличним завршио Псковску семинарију, где је од својих сакурсника добио шаљиво-озбиљни надимак "архијереј". (Невољно се у сећање враћа епизода из живота његовог небеског покровитеља - св. Тихона Задонског, коме су се у годинама учења у семинарији, другари такође подсмевали надимком "архијереј" или "кађењем" опанцима.) А касније, већ у Петровградској духовној академији, Василије Белавин је добио нови пророчки надимак - "Патријарх".
14. децембра 1891. године, у цркви Три Светитеља, Псковске духовне семинарије, као њен предавач, 26годишњи Василије Белавин је био пострижен у монаштво са иночким именом - Тихон. Потом га упућују у Холмску духовну семинарију (Варшавска епархија), где он постаје ректор и следи његова хиротонија у епископа. Он је био најмлађим од свих њему савремених јерарха Руске Цркве. Све његово служење је по речи Апостола: "Немамо града који ће остати, него чекамо онај који ће доћи". И у буквалном смислу - странствовање од једног до другог града. Са потпуним самоодрицањем, не жалећи снага, он "напаса" своју паству на Аљасци, у Јарославу, у Виљни.
Фебруарска револуција затекла је Владику у Москви, где је био његов ред да присуствује св. Синоду. У Москви се епархијски сабор припремао да изабере новог московског архиепископа или митрополита. Оберпрокурор Љвов тежио је уништењу Православља. Његово дериште - новине "Московски црквени глас" - устима протојереја А. Ваведењског, саветовале су да се у богослужењу пређе са црквенословенског језика на руски. Устима епископа Бељског Серафима - прекоревале су духовенство, што оно није обележило празничним богослужењима "празник слободе" - 1. мај по нов. календару. Свештеник Смирнов призивао је да се "збаци раса" и постане "свештеником-грађанином", а не предметом подсмеха. Но, ма колико се Љвов трудио да прогура своје, сви његови кандидати су били одбачени од црквеног народа. И на Московску катедру, 4. јула 1917.г бива изабран архиепископ Виленски Тихон, до тада отпуштен Љвовим из Синода. Њему је била и поверена организација Помесног Сабора, који се није састајао више од 200 година.
Ми са страхопоштовањем предстојимо пред тајном изабраништва Патријарха Тихона, јер је он предстојатељ Цркве новомученика и исповедника Руских, који су се прославили у небивалим у историји гоњењима. Он је заједно са Царском породицом - у центру иконе новомученика, насликаној