Свети преподобни Доротеј Палестински

У младости се овај преподобни отац и мудри подвижнички писац (око 500 - 565 г.) много и марљиво учио, и многе науке до савршенства изучио. Пошто заволе монашки живот по Богу он отиде у општежићни манастир великог Аве Серида (слави се 13. августа) у Палестини, где нађе многе и велике испоснике безмолвнике. Међу овима беху најизврснији два велика старца: преподобни Варсануфије, и његов ученик и саподвижник Јован, звани пророк (славе се 6. фебруара). И Доротеј свим срцем предаде себе на послушност овим подвижницима и испосницима.
Док је блажени ава Доротеј живео у киновији аве Серида и проходио подвиг светог послушања, поменути свети старци нађоше за добро да отац Доротеј подигне болницу и из хришћанске љубави сам се стара о њој. Јер су братија, кад би се разболели, много патили, пошто није било никога да их гледа. И помоћу Божјом отац Доротеј подиже болницу уз помоћ свога рођеног брата по телу, који му даваше све што беше потребно за зидање. И служаше ава Доротеј болесницима са још неколицином побожне братије, јер на ту службу беше одређен од отаца.
Једнога дана дозва га к себи игуман ава Серид и повери му на руковођење некога младића у војничком оделу коме беше име Доситеј. Како је пак овог младића Доситеја духовно руководио ава Доротеј, и како га је брзо привео задобијању вечног спасења о томе се опширно говори у житију преподобног Доситеја (под 19. фебруаром). Ово пак руковођење ава Доротеј чињаше по мудрим саветима споменутих прозорљиваца Варсануфија и Јована, којима отац Доротеј би верни ученик све до саме њихове смрти. Ава Варсануфије премину пре, а ава Јован доцније. Он од њих сачува драгоцену књигу Питања и одговора, која садржи многе душекорисне и богоблагодатне поуке. После смрти свога наставника, преподобног Јована прозорљивог, ава Доротеј остави Серидову обитељ и по вољи Божјој основа свој манастир у околини Газе Палестинске. У њему он би игуман и истински руководилац у духовном животу. Упокојио се у другој половини шестога века, а иза себе оставио својим ученицима и свима нама 24 изврсне Поуке и 8 краћих писама упућених својој братији.
Каква духовна богатства садрже споменуте Поуке аве Доротеја, најбоље ће се видети ако наведемо једну од њих:
ПОУКА АВЕ ДОРОТЕЈА О НЕОСУЂИВАЊУ БЛИЖЊИХ (И О ЉУБАВИ)
Старци су нас учили да морамо избегавати мале погрешке, ако желимо да се сачувамо од већих и тежих. Јер се углавном од тих незнатних попуштања ствара у души рђава навика и неприметно се пада у све веће преступе.
Колико је само, на пример, тешка ствар осуђивање других, наших ближњих. Од тога нема ничег горег, то су и Оци говорили. А у тај велики грех упада човек баш не пазећи на те наизглед мале и ништавне ствари.
Јер чим почнемо ма и најмање подозревати другога и обраћати пажњу на оно што он ради, наш ум више не пази на своје погрешке. А после тога већ долази оговарање, осуђивање и презирање других, и на крају неминовно - падање у онај исти грех који код других осуђујемо. Баш зато што се човек не брине о својим слабостима и "не оплакује свога мртваца", како су говорили Оци, него обраћа пажњу на дела ближњих, не може напредовати у добру. Грех осуђивања је толико тежи од других, да је Христос грех ближњег назвао труном, а осуђивање - брвном (Лк. 6, 42).
Онај фарисеј, кад је говорио о својим врлинама и славио Бога због њих, није говорио неистину - и ми смо дужни славити Бога ако нам пође за руком да учинимо неко добро - и није због тога био осуђен, као ни за оно што је рекао "Нисам као остали људи"; него кад се окренуо царинику и рекао: "Или као овај цариник". Тада се подвргао осуди, јер је осудио човека, осудио његово расположење душе, читав његов живот. Зато је цариник и изашао оправдан, а не онај (Лк. 18, 11).
Збиља, зашто ми осуђујемо, и шта хоћемо од Божије твари? И без тога ми имамо о чему да се бринемо. Нека свако пази на себе. Богу једином припада право да суди и оправдава. Он једини зна моћ, обдареност и устројство тела и душе и околности свакога од нас.
Сећам се, слушао сам да се некада догодио овакав случај. У једно