Свети преподобни Антоније Нови, чудотворац

Овај преподобни отац наш Антоније Нови пореклом је из Верије у Македонији. Родитељи му беху добродетељни и имућни. Васпиташе га племенито у врлинама. Још као дечак би рањен божанском љубављу. Стога напусти сјај и сујету овога света и отиде у манастир, у месту Переја. У то време овај манастир се славио мноштвом монаха и врлинским животом. Ту се дакле замонаши Антоније, и ревносно обављаше свако послушање које су му налагали. И постаде свој братији правило и образац врлина. Али пошто је преподобни желео да се посвети узвишенијем животу, замоли игумана, и овај му даде благослов, да се повуче у оближњу шуму да тамо живи у безмолвију и усамљеништву.
Прокрстаривши целу планину, пронађе близу извора реке једну окомиту и неприступачну пећину, и храбри подвижник врлина настани се у њој. Нико од људи није знао где се он настанио, осим једног свештеника, који му је у одређено време долазио једном непознатом и уском стазицом, доносио му Свете Тајне и причешћивао га. Ту проведе светитељ пуних педесет година. И за то време ништа друго није јео сем траве која је расла око пећине, и ништа друго није пио сем воде са реке. Многа и велика искушења поднео је блажени од демона, као што је казивао свештеник који га је причешћивао. Јер некад су демони долазили преподобноме као разбојници, и тукли га намртво; некад су му се јављали као страшне и необичне звери; а понекад су стварали такве привидности као да из реке навраћају воду и хоће да потопе и пећину и светитеља. Али пошто демони нису могли да светитеља покрену са тог места, побегли су посрамљени. А светитељ, пошто је поживео преко деведесет година, упокоји се у својој пећини. И тада се деси нешто чудесно.
После светитељеве смрти наиђоше неки ловци према споменутој пећини у којој су се налазиле његове мошти, а њихови пси стадоше силно лајати. Чувши такво лајање паса, ловци се загледаше према пећини, и видеше једну руку која им даваше знак и позиваше их. Мислећи да је то неки њихов друг који је пронашао неки добар лов, журно пређоше реку, и по лавежу паса стигоше до пећине. Али унутра не нађоше никаквог живог човека, но угледаше где на земљи опремљено лежи свето тело преподобнога, и изнад њега једна запаљена светиљка. И по томе познадоше да су то мошти светог човека, па им се поклонише и побожно их целиваше. Затим се вратише у град, и обавестише о томе архијереја.
Архијереј са свештенством и мноштвом верних отиде у пећину, и узе свете мошти са свећама, са измирном, са славословљима и песмама. Али настаде препирка између житеља Переје и житеља Верије, којима ће припасти свете мошти. Најзад се сложише да препусте самом светитељу да он сам то реши. Стога ставише мошти на једна кола, упрегоше у њих два непрезана вола, и пустише их да иду куда хоће светитељ. Онда волови брзо пређоше реку, и упутише се право у Верију, не скрећући ни на коју другу страну, уђоше у град, и одвезоше мошти у родитељски дом самога светитеља. Ту се зауставише, пошто је светитељ хтео да се ту положе његове мошти. Ту би подигнута црква у име светитеља, и његове се мошти и сада налазе у њој. Од њих бивају разна и многобројна чудеса. А она планина, у којој беше светитељева пећина, убрзо постаде обиталшпте монаха. И подигоше се толика подвизалишта, аскетишта (άσκητήρια) тамо, да га назваше: Скит светог Антонија Новог.