Свети преподобни Јевтимије Суздаљски

Преподобни Јевтимије родио се од побожних родитеља у Нижњем Новгороду. Када поодрасте, родитељи га дадоше да учи Свето Писмо. Заједно са својим вршњацима блажени малишан изучаваше Божје Књиге са великом приљежношћу. Дечјих игара се потпуно туђио. Склон ћутању и послушан у свему својим родитељима, он је често посећивао храмове Божје, где је волео стајати у неком повученом кутку, да га нико не би узнемиравао разговорима и да би могао са пуном пажњом слушати црквено појање и читање. Једном он дође у свети храм и чу еванђелске речи: Ко хоће да иде за мном, нека се одрече себе, и узме крст свој, и иде за мном. Јер ко хоће душу своју да сачува, изгубиће је; а ко изгуби душу своју мене ради онај ће је сачувати. Јер каку ће корист имати човек ако сав свет придобије а себе изгуби или себи науди? (Лк. 9, 23-25). Чувши ове речи, блажени Јевтимије реши да се одрекне блага овога света и оде у печерски манастир Вазнесења Господњег, близу Нижњег Новгорода. Ту он прими иночко пострижење од манастирског настојатеља Дионисија.
Ступивши у манастир, Јевтимије се стаде предавати великим подвизима. При сталном појању Давидових псалмова он обично провођаше дан у трудовима, усрдно обављајући разне манастирске послове, а ноћу се удаљаваше у пештеру и тамо са сузама узношаше Богу свеноћне молитве. Те подвиге блажени инок вршаше потчињавајући се у свему своме наставнику, преподобном Дионисију. Касније у животу свом он дође до таког степена подвижништва, да је понекад сву ноћ проводио без сна у молитви, и често подвргавао себе таквом подвигу. При томе, он беше толико уздржљив у храни, да је узимао само онолико колико је потребно да не изнемогне од глади; од пића пио је само воду, и то само онда када је осећао силну жеђ. После тога његов наставник га одреди на послушање при пекари. Ту он још више увећа своје подвиге, пошто је стално носио воду и секао дрва. Убрзо потом њему би наређено да служи у самој пекари. Радећи ту, преподобни свагда привођаше себи на ум вечне муке од неугасивог огња и незајажљивог црва. Често, посматрајући огањ, он говораше себи: "Трпи, Јевтимије, да би помоћу овог огња могао избећи вечни огањ". - Видећи такве подвиге и трпљење преподобног Јевтимија, сви гледаху на њега не као на човека, него као на анђела Божјег који живи међу њима.
У то време кнежевином Суздаљском и Нижегородском владаше велики кнез Борис Константинович. Он се обрати молбом настојатељу Печерске обитељи, преподобном Дионисију, да му пошаље у Суздаљ блаженог Јевтимија за стројитеља манастира који је намислио био да устроји. Блажени Дионисије с радошћу обећа великоме кнезу да ће му испунити молбу. И после не много времена преподобни Јевтимије, добивши од свог наставника молитву и благослов за срећан пут, крену на пут. Када се приближи граду Гороховцу, он на десетак километара од њега подиже цркву у име светог Василија Великог, и устроји при њој општежитељну пустињу. После тога отпутова у Суздаљ код великог кнеза Бориса Константиновича. Кнез се веома обрадова његовом доласку, и после разговора са њим, упути се заједно с њим ка епископу суздаљском Јовану. Велики кнез изложи епископу своју намеру, исприча му о животу блаженог Дионисија, како га Господ удостоји пророчког дара, и како му он даде благослов на устројење манастира. Исто тако каза му и о преподобном Јевтимију. Затим кнез замоли епископа да пође с њим да потраже место за манастир. Епископ пође с великим кнезом, а са њима пође и преподобни Јевтимије. Они убрзо нађоше место близу града на гори, крај реке Каменице, на чијој обали лежи и град Суздаљ. Њима се допаде то место, и они сатворише молитву, узневши благодарност Богу.
После тога на то место се сабра много народа, бољари, кнезови, дворјани, духовенство, монаштво, а и људи и жене свакога узраста. У присуству тако огромног скупа епископ Јован благослови и освети место за манастир. И после нарочите молитве пободе крст на месту где је имао бити престо првога храма. Тада кнез нареди да се спреми камен и све што је потребно за зидање храма. И када кнежева наредба