Свети преподобни Сава Вишерски

Преподобни Сава родио се у веома цењеној племићкој породици, од оца бојарина Ивана Васиљевича Борозде у граду Кашину у Тверској кнежевини. Од раног детињства Сава се одликовао врлинским животом. Носећи световно одело, он је подражавао монашке повдиге, молио се и постао као прави монах, и усрдно одлазио у цркву.
Понесен љубављу к Богу, Сава се замонаши и стаде проводити строг монашки живот у неким Тверским манастирима, без ропота вршећи разна манастирска послушања: у кујни, у пекари и другде. При томе он се одликовао необичним смирењем. Братија Савинске пустиње, где се он убрзо настани, толико заволеше Саву, и толико га уважаваху због подвижничког живота његовог, да су гледали на њега као на анђела Божјег. Зато га и изабраше за свог игумана. Бојари и сви житељи тога краја стадоше га поштовати као свеца, и глас о његовом смирењу, уздржању и другим врлинама пронесе се надалеко. Но људска слава тешко је падала преподобноме, зато он напусти свој завичај и дуго време живео је негде, али нико није знао где. Жељан виших монашких подвига, преподобни Сава отпутова на далеки Атон - Свету Гору, прослављену светим животом својих подвижника, и тамо се усавршаваше у духовном животу.
Након три године преподобни се врати са Атона, дође у Велики Новгород, али никоме не каза ко је, и туђиноваше као убога и непознати страњик - богомољни поклоник. Руковођен Богом он дође на реку Вишеру, пободе ту крст, начини малу колибу, и стаде проводити пустињски живот. Имао је са собом икону Пречисте Богоматере, пред којом се непрестано молио. Једном се догоди да један Новгорођанин пролажаше мимо тог места. Бејаше Петровеки пост и страшна врућина. У то време преподобни, погружен у дубоку молитву, ни приметио није да му је рој комараца тако покрио лице, да се оно уопште видело није. Запањен, Новгорођанин исприча другима шта виде, и по томе сви познаше да је преподобни заиста Божји човек. Приметивши да су дознали за њега, преподобни Сава се уклони одатле и настани у још усамљенијем месту близу реке Соснице. Ту он продужи упражњавати пост и молитву, проводећи живот у још већој оскудици.
Но не може се град сакрити кад на гори стоји (Мт. 5, 14). Глас о светом животу преподобног Саве разнесе се по свој околини, и људи стадоше долазити к преподобноме доносећи му најнужније намирнице. Допре тај глас и до Новгородског архиепископа, преосвећеног Јована. Архиепископ посла поверљиво лице, да види и испита ко је тај подвижник. На примедбу посланика, како се смео ту настанити без благослова архиепископа, преподобни смирено одговори: Живим овде у пустињи, не избегавајући архипастира већ удаљујући се од света; молитве његове и благослов ја свагда желим да су увек са мном. - После тога сам архиепископ дође и посети преподобнога. И удиви се смирењу преподобнога, и с љубављу га благослови. И дуго разговараху у келији преподобнога. Архипастир је неколико сати поучавао преподобнога, да се свом душом држи трпљења и подвига. Онда се заједно прихватише пустињачке трпезе. - Вративши се у Новгород, архиепископ је хвалио високо богоугодно живљење преподобнога старца, и од тада је веома поштовао блаженог Саву, сматрајући га великим, и стално му слао све што му је било потребно за његов пустињачки живот.
Преподобни Сава намисли да у својој пустињи оснује манастир, и стаде својим рукама градити келије за монашку братију који су долазили к њему. Међутим, лукави непријатељ рода људског дошапну неким разбојницима да преподобноме нанесу зло. Сматрајући да он има неку имовину, они дођоше к њему са злом намером, и затекоше га где гради келију. Са лажним смирењем они затражише од њега благослов. Но преподобни прозре њихову злу замисао и то - да су они разбојници. И гле, он им се обрати са следећом молбом: Дечице, учините ми љубав, помозите ми да ову греду дигнем на зид. - При томе старац им рече да они ухвате танки крај греде, а сам ухвати дебели. Разбојници, иако сви заједно, никако нису могли да подигну свој крај греде, док старац, Божјом помоћу, сам лако подиже греду на зид. Запрепашћени тиме,