Свети преподобни Зосима, игуман Соловецки

Спомен 17. април

На годину дана по престављењу преподобног Саватија Богу би угодно да прослави место на Соловецком Острву где се подвизавао овај свети човек, подизањем славне и велике обитељи. За то дело Господ изабра мужа, сличног пустињољубивом подвижнику Саватију, - преподобног оца нашег Зосиму, о коме ће и бити наша реч. Преподобни Зосима беше из села Толвуја, крај језера Онеге. Његови родитељи, Гаврило и Варвара, живљаху побожно, и васпитаваху своје чедо у хришћанским врлинама и учаху га књизи. Дечак Зосима беше тих, смеран, кротак и срамежљив, и туђаше се младићких обичаја. Растући телом и духом, он се труђаше да из светих књига извуче бисер знања. И постигавши то, он је распознавао оно што је богоугодно, и познавао богатство доброте Божје.
Целомудрени дечак заволе душевну и телесну чистоту, и одлучи да не ступа у брак- Он ту одлуку донесе, не зато што се гнушао брака већ што је као љубитељ разборитости хтео да избегне ту сметњу за богоугађање. У томе он се држао апостола који каже: Ко је неожењен брине се за Господње, како ће угодити Господу; а ко је ожењен брине се за светско, како ће угодити жени (1 Кор. 7, 32-33). Тако дакле, да би угађао једино Богу, он се одрече угађања своме телу и наложи уздржање своме природном нагону као сластољубљу. А када га родитељи стадоше приморавати на брак, он се веома ожалости, напусти родитељски дом, одрече се света, замонаши се, и настани се као пустињак у једном усамљеном месту, недалеко од родитељског дома. Ту се стаде подвизавати у молитвама и постовима, и у другим монашким трудовима, почињући служити Господу. А жељаше да има наставника себи, јер му за врлински живот и монашке подвиге не беше довољно читати књиге, већ му бејаше потребан такав искусан учитељ, који би самим делом показао ревносном младићу оно добро на које треба да навикне. Сем тога он сматраше да му и борављење близу својих преставља извесну сметњу за монашке подвиге, па смишљаше да се потпуно удаљи од суседства са свим што је световно и отиде у пуста места. Јер се у срцу његовом разгореваше огањ љубави божанске и потстицаше га на савршенство врлинско. Притом он имађаше жељу да и манастир негде подигне, не само ради себе него и ради других који буду хтели да монахују. И усрдно мољаше о томе Бога, да му покаже место за манастир и пружи сва средства за остварење његове намере.
Тада, по промислу Божјем, преподобни Зосима обрете врлинског доброг монаха, оног Германа што је раније са преподобним Саватијем живео неко време на Соловецком Острву. Монах Герман подробно исприча блаженом Зосими све о преподобном Саватију, а обавести га о Соловецком Острву, како је удаљено од људских насеља и подесно за обитавање монаха, јер има много шума и дубрава, и језера богатих рибом. Чувши то, преподобни Зосима се обрадова духом и зажеле да буде житељ тог острва и наследник блаженог Саватија, па усрдно мољаше Германа да га одведе на то острво и упути у пустињачки живот.
У то време преминуше родитељи преподобног Зосиме, и бише прибрани к претцима својим. Сахранивши тела њихова и раздавши сиромасима имање њихово, блажени Зосима заједно са Германом одмах крену на пут за Соловецко Острво. Божјом помоћу срећно стигоше до Острва, и пристадоше уз обалу на оном месту где су обично пристајали морепловци, близу језера са слатком водом. И недалеко од обале разапеше себи шатор, и у њему обавише свеноћно бденије, певајући псалме Давидове и молећи се Христу Богу и Пресветој Богородици да им пошаљу с неба помоћ и благослов за њихово настањење на овом острву.
А када свану, преподобни Зосима изиђе из шатора, и угледа зрак светлости који обасјаваше њега и цело оно место. Преподобни се ужасну гледајући блистање необичне светлости. А када скрену поглед на исток, угледа у ваздуху велику и дивну цркву. Ненавикнут на таква откровења, он не смејаше гледати дуго на ту појављену цркву, и убрзо утрча у шатор. Видевши га измењеног у лицу, Герман разумеде да је преподобни имао неко необично виђење, па га упита: Зашто си се, љубазни, тако изменио у лицу? Чега си се то уплашио? Да нис

Извор: Crkveni Kalendar