Benedikt Nursijski

Venerable

Spomen 14. mart

BLAGOSLOVEN imenom i blagodaću Božjom, sveti Benedikt beše iz detinjstva star umom, prevazilazeći svoj uzrast ponašanjem zrela čoveka. Jer u cvetu mladosti svoje, kada je mogao slobodno naslađivati se svetom, svaku telesnu želju on smatraše kao plevu. Rođen bi u Nursijskoj oblasti u Italiji 480. godine, od roditelja bogatih i znamenitih. Roditelji ga dadoše u Rimu na školovanje, da izuči svetovnu filosofiju. No videći mnoge đake kako žive pokvarenim životom i razvratno, on se ne zadrža dugo u školi, jer se poboja da zbog neznatnog knjižnog učenja ne izgubi veliki razum duše, i da se u društvu pokvarenih sam ne pokvari i propadne. I iziđe iz škole (oko 496. g.) nenaučen mudrac i razuman neznalac, prezrevši svetovnu filosofiju, da sačuva unutrašnju celomudrenost. I ne samo on ostavi školu, nego i ogromna bogatstva svojih roditelja, koji već behu otišli iz ovog sveta. I žuđaše za monaškim činom i pustinjačkim životom. Za njim pođe jedna česna starica, njegova bivša dadilja, jer je mnogo volela njegovu dobru narav. I kada stiže u mesto, zvano Afile, blizu gore Simbrunil, s ljubavlju ga zadržaše neki poznanici, i on boravljaše tamo pri crkvi svetog Petra. Pobožni ljudi, stekavši duhovnu ljubav prema blaženom junoši, veoma ga poštovahu. Jednom prilikom njegova dadilja uze od komšike naćve da se posluži za kratko vreme, i metnuvši ih na sto ode nekuda. Ali naćve nekako padoše sa stola i razbiše se napola. Kada se starica vrnu i vide sud razbijen, veoma se ožalosti i plakaše, jer beše tuđ. A blaženi junoša, videći svoju dadilju kako plače zbog razbijenog suda, uze oba dela razbijenog suda i povuče se na usamljeno mesto. Tu pade na zemlju pred Bogom i, posle jednog sata ustavši sa molitve, nađe sud čitav, bez ikakvog traga od razbijenosti. Odnese ga i dade svojoj dadilji.
Za ovo čudo čuše tamošnji žitelji. I uzeše te naćve, i obesiše ih o zid crkve kraj vrata, na vidnom mestu, u slavu Božju a u pohvalu bogougodnom junoši Benediktu. Ali on, ne trpeći poštovanje i slavu od ljudi, tajno se izvuče odatle da niko ne zna, ostavivši i svoju dadilju, i krenu u pustinju. Kad dođe do mesta, zvanog Subjako, na četrdeset poprišta od Rima, srete ga, po Božjem promislu, neki inok Roman, koji je išao iz obližnjeg manastira, kojim je upravljao iguman Teodot. I oni sedoše i stadoše razgovarati o duševnoj koristi. Blaženi Benedikt mu otkri svoju misao i želju srca svog, i u njemu naće podržavaoca svoje namere. Roman zamonaši Benedikta u pustinji. I pošto u jednoj velikoj provaliji pronađoše jednu pećinu, kojoj je vrlo teško bilo prići, Roman tu smesti Benedikta. I donošaše mu hranu iz manastira. I tri godine ne kaza nikome u manastiru za Benedikta, nego kradući za vreme obeda pomalo hleba, on mu nošaše u određene dane. No pošto je prilaz Benediktovoj pećini bio vrlo težak, jer je trebalo čitavu planinu obilaziti, pa se spustiti u provaliju i prići pećini, to je Roman sa vrletne stene nad pećinom spuštao Benediktu hleb pomoću jednog vrlo dugačkog konopca. A o kraj konopca privezivao je jedno malo zvonce, da bi svetitelj čuo kad mu spušta hleb. Ali vrag, nenavideći sluge Božje, odluči da omete bratoljubivo služenje Romanovo, i da glađu primora Benedikta na malodušnost. Stoga jednoga dana kada Roman po običaju svom spuštaše sa stene hleb ka pećini, on se baci kamenom i razbi zvono. Ali ništa ne uspe. Jer česni inok Roman ne presta služiti bratu sve dok Gospodu ne bi volja: i da Romana odmori od njegovog bogougodnog truda, i da slugu svoga Benedikta, svetilo sakriveno u pećini, objavi svetu na korist mnogima. - Nedaleko od toga mesta gde se podvizavao prepodobni Benedikt, podvizavala se i njegova sestra Sholastina, koja takođe beše postala monahinja.
Pošto prođoše tri godine, jednome prezviteru koji je daleko živeo, a koji za Uskrs beše obilna jestiva spremio sebi, javi se Gospod u viđenju, i reče mu: Eto, ti si mnoga jela spremio za sebe, a sluga moj Benedikt u onoj pećini malaksava od gladi iz ljubavi prema meni. - Prezviter odmah ustade, uze jestiva, i pođe da traži Božjeg čoveka. I pošto prođe gudu

Izvor: Crkveni Kalendar