Sveti mučenik Urpasijan

Kada se bezbožni Maksimijan zacari 286 godine, on, plameni zaštitnik idola, počini silna nasilja u celoj okolini Nikomidije. A njegov gnev protiv hrišćana njegovi jednomišljenici i satrpeznici neznabošci raspiriše u veliki požar. Stoga on sazva sve senatore i velmože carstva svog, i objavi im ovo: Koji je od vas pao u zlu veru hrišćansku, i neće da se vrati milostivim bogovima našim, i da ih umilostivi pokajanjem, taj neka skine sa sebe znak dostojanstva, pojas, koji nosi, i neka se ukloni iz carske palate i iz ovog grada, pošto ovaj grad od starina služi velikim bogovima, a ne nekom raspetom bogu.
Tada strah i trepet spopade sve koji verovahu u Hrista. Tada je čovek mogao videti kako se vera u Hrista i pobožnost kušaju i probaju kao zlato u ognju. Jer neki hrišćani pobegoše i sakriše se, a neki predadoše sebe na muke. Oni koji imađahu čistu i pravu ljubav k Bogu, prezirući tela svoja i ismevajući tiranina, baciše pojase pred njega i odoše. Tada dakle i ovaj Urpasijan, čovek velikog uma i čelične duše, stupi pred cara i ceo senat, baci plašt svoj i pojas, i reče: Care, pošto danas vojnikujem nebeskom i besmrtnom Caru, Gospodu mom Isusu Hristu, uzmi pojas i čast i slavu, jer je sve to prolazno i ništa ne koristi.
Iznenađen ovim Urpasijanovim rečima, Maksimijan se prosto izgubi, i dugo ćutaše kao zaliven. Zatim protrlja oči, krvnički pogleda mučenika, i vičući kao divlja zver naredi prisutnima: Vešajte ovog bogohulnika, i telo mu žilama iskidajte!
I odmah pristupiše tome. Dugo i dugo biše žilama hrabrog borca Hristovog, koji se, očiju uprtih u nebo, moljaše, ne žaleći se ni najmanje. Zatim ga skidoše sa mučilišne sprave. Onda tiranin reče slugama: Bacite ga u mračnu tamnicu, i tamo ga mučite dok ne smislim kakvom ću ga smrću umoriti. - Obrevši se u tamnici, mučenik se radovaše i veseljaše, i uznošaše molitve Gospodu.
A bezbožni car izmisli naročito oruđe za mučenje: odelo od gvožđa. Zatim naredi te izvedoše svetoga iz tamnice, obukoše ga u odelo od gvožđa, i obesiše za ruke. Tada naredi mučitelj da mnogim buktinjama pale svetitelja nemilosrdno. I junak Hristov bi toliko paljen buktinjama, da mu se telo topljaše kao vosak i padaše na zemlju, gde se mešaše sa prašinom i postajaše kaša. Tako topljen, mučenik se Hristov moljaše, i ispuni vazduh divnim mirisima, i on kao svetla zvezda uziđe ka Gospodu, da primi venac pobede. I neki hrišćani biše udostojeni da ga vide kako u neiskazanom sjaju uzlazi na nebo. A bezbožni i bedni Maksimijan, sav besan, naredi da se marljivo pokupi sve što od tela svetiteljevog beše popadalo na zemlju, isto tako i njegove kosti, pa da se sve to razbaca po moru na njegove oči.

Izvor: Crkveni Kalendar