Sveti prepodobni Karion i Zaharija

U EGIPTU življaše jedan čovek, po imenu Karion. On imađaše dvoje dece, koje ostavi svojoj ženi, a sam ode u skit[80] i postade monah. Kroz neko vreme u Egiptu nastade glad. Žena Karionova natrpevši se od oskudice, pođe u skit noseći sa sobom decu: jednog mališana kome beše ime Zaharija, drugo - devojčicu, i sede pod drvetom na na obali reke. U skitu beše običaj: ako dođe kakva žena radi razgovora sa monahom, onda su razgovarali izdaleka, preko reke.
Stoga i ova žena preko reke reče Karionu: Eto, ti si monah, a sada je velika glad: ko će prehraniti decu tvoju? - Karion reče ženi: Uzmi ti sebi devojčicu i idi, a meni neka ostane mališan.
Uzevši kod sebe mališana Zahariju, Karion ga odgaji u skitu, i svi znađahu da je to njegov sin. A kad dete poraste, među monasima nastade negodovanje zbog njega. Čuvši o tome, Karion reče Zahariju: Ustani i idi odavde, jer zbog tebe oci negoduju na mene. - Zaharija odgovori: Ja sam tvoj sin, i kuda da idem od tebe?
Tada oni oba, otac Karion sa sinom, krenuše i otidoše u Tivaidu.[81] Tamo dobiše keliju. Ali i tamo nastade negodovanje zbog njih, te se oni ponovo vratiše u skit, premda bratija i tu ne prestajahu roptati. Tada Zaharija ode na jezero sa otrovnom vodom, zagnjuri se do nozdrva u vodu i provede tako čas; i postade od toga kao gubav, i otac ga njegov jedva poznade. Kada Zaharija pristupi svetom Pričešću, tada svetom prezviteru Isidoru bi otkriveno o Zahariji, i on mu reče: Čedo, prošle nedelje ti pristupi i pričesti se kao čovek, a sada kao anđeo.
Kada se Karion pripremaše da se prestavi k Bogu, on reče bratiji: Mnoge trudove satvorih, podvizavajući se više od sina mog Zaharije, ali ne dostigoh u meru visine njegove, zbog njegovog smirenja i molčanija. - I prestavi se starac. Posle toga otac Mojsije reče Zahariji: Kaži mi, šta da radim da se spasem. - Zaharija mu se baci pred noge, govoreći: Zar ti mene pitaš, oče? - A starac mu na to reče: Veruj mi, čedo Zaharije, ja videh Duha Svetoga gde siđe na tebe, zbog toga te i upitah. - Tada Zaharija skide kamilavku sa glave svoje, metnu je pod noge, izgazi je i reče: Ako čovek ne zgazi sebe tako, ne može biti monah.
Jednom upitaše Zahariju: Ko je pravi monah? - On odgovori: Onaj ko sebe stalno primorava na vršenje zapovesti Božjih.
Kada Zaharija šćaše da se prestavi, Mojsije ga upita: Šta vidiš, brate? - On odgovori: Nije li bolje ćutati, oče? - Tada Mojsije reče: Da, čedo, ćuti. - A u samom trenutku razlučenja njegovog, ava Isidor pogledavši u nebo reče: Raduj se, čedo moje Zaharija, tebi se otvoriše vrata Carstva Nebeskog. - I tada Zaharija predade dušu svoju Bogu,[82] i česni oci ga pogreboše u Skitu.

Izvor: Crkveni Kalendar