Sveti Petar Milostivi

U Africi življaše jedan veoma nemilosrdan carinik po imenu Petar. On se nikada ne sažali na siromaha, niti pomišljaše na smrt, niti hođaše k crkvama Božjim, i odvraćaše uši svoje od onih što prošahu milostinju. Ali blagi i čovekoljubivi Bog ne želi smrt grešnicima nego se brine oko spasenja svih, i svakoga spasava Svojim neiskazanim promislom. On i sa ovim Petrom postupi po dobroti Svojoj i spase ga na sledeći način.
Jednom prosjaci i božjaci sedeći na ulici stadoše hvaliti milostive ljude i Boga za njih moliti, a nemilostive koriti. Razgovarajući tako oni povedoše reč i o ovome Petru, i pričahu kako je on strašno nemilostiv. I pitahu jedan drugog, da li je iko ikada dobio kakvu milostinju iz kuće Petrove. No pošto se ispostavi da niko nikada ništa nije dobio od njega, jedan prosjak ustade i reče: Šta ćete mi dati ako ja sada odem i isprosim od njega milostinju? Prosjaci se dogovoriše i skupiše između sebe zalog, a ovaj onda otide i stade pred kapijom Petrove kuće. Uskoro Petar izađe, noseći na magarcu tovar hlebova za kneza. Prosjak mu se pokloni i stade gromko prositi milostinju. A Petar, ne našavši kamen, dohvati jedan hleb, baci ga i udari prosjaka u lice, pa produži svojim putem. Prosjak podiže hleb, ode k svojoj družini i reče: Iz samih ruku Petrovih ja dobih ovaj hleb. Pri tome prosjak zahvali Bogu što je Petar carinik milostiv.
Dva dana posle toga Petar se teško razbole, i čak beše blizu smrti. I gle, on imade viđenje: vide sebe istjazavana na nekom sudu, i na terazije stavljaju njegova dela. Sa jedne strane terazija stajahu crni strahovito smrdljivi i ružni zli dusi, a s druge strane terazija bejahu veoma svetli i miloliki ljudi. Zli dusi donesoše sva zla dela koja Petar carinik beše počinio u toku celog svog života od mladosti, i stavljahu ih na terazije; a lučezarni ljudi ne nađoše nijedno dobro delo Petrovo koje bi stavili na drugu stranu terazija, i stajahu tužni, i u nedoumici govorahu među sobom: "Mi nemamo ništa da stavimo na terazije". Tada jedan od njih reče: "Stvarno, mi nemamo ništa da stavimo sem jednog hleba, koji on pre dva dana dade Hristu, i protiv svoje volje". I oni metnuše taj hleb na drugu stranu terazija, i on pretegnu terazije na svoju stranu. Tada miloliki ljudi oni rekoše cariniku: "Idi, ubogi Petre, i dodaj ovome hlebu, da te tamnoliki đavoli ne bi uzeli i odveli u muku večnu".
Došavši sebi, Petar stade razmišljati o svom viđenju, i razume da ono što on vide nije privid nego istina: jer se opomenu svih grehova svojih, čak i onih koje beše već zaboravio, a koje vide gde ih đavoli stavljahu na terazije. I zadivljeni Petar reče u sebi: Kada jedan hleb koji bacih prosjaku u lice, toliko mi pomože, da me đavoli ne mogoše uzeti, koliko tek obilna milostinja, činjena sa verom i usrđem, pomaže onima koji necicijaški razdaju svoje bogatstvo ubogima.
I od tog vremena Petar postade u najvećoj meri milostiv, tako da ne hte poštedeti ni samoga sebe. Jednom on iđaše u svoju carinarnicu; na putu ga srete neki vlasnik lađe nag, pošto beše potpuno osiromašio zbog potopljenja lađe. Pripavši k nogama Petrovim ovaj ga čovek moljaše da mu da odelo da pokrije nagotu tela svog. Petar skide sa sebe divnu i skupocenu gornju odeću i dade mu je; ali ovaj, stideći se da ide u takvoj odeći, dade je jednom trgovcu da je proda. Petar pak, vraćajući se iz svoje carinarnice, slučajno ugleda gde je ta odeća izložena na trgu za prodaju. To ga silno ožalosti; i on došavši kući ne hte ništa da okusi, nego se zatvori u svojoj sobi, i stade plakati i ridati govoreći: Bog ne primi moju milostinju; ja nisam dostojan da me se ubogi seća. - Tako tugujući i uzdišući on zaspa mal.o; i gle, on vide nekog blagolikog čoveka koji sijaše jače od sunca; na glavi mu beše krst, i odeven beše u onu odeću koju Petar dade osirotelom vlasniku lađe; i taj čovek upita Petra: "Što tuguješ i plačeš, brate Petre?" On mu odgovori: "Kako da ne plačem, Gospode moj, kada ja dajem ubogima od onoga što si Ti meni dao, a oni to prodaju na tržištima". Tada mu Pojavljeni reče: "Poznaješ li ovu od

Izvor: Crkveni Kalendar