Sveti sveštenomučenik Emilijan episkop

Spomen 18. avgust

Sveti Emilijan se rodi u azijskoj zemlji Jermeniji. Roditelji njegovi behu hrišćani, ljudi visokoga roda i bogati. Oni ga dadoše jednom vrlinskom čoveku, nekom sveštenomonahu Ilarionu, da se u njega uči knjizi i knjižnoj nauci. Temeljno izučivši knjižnu nauku i postavši punoletan, Emilijan vođaše celomudren, bogougodan i sveti ževot, u usrdnom postu, molitvi i čitanju knjiga, čuvajući svoju devstvenu čistotu besprekorno. A kada do Jermenije dopreše glasovi da su neznabožni carevi rimski Dioklecijan i Maksimijan digli u Evropi veliko gonjenje na hrišćane, Emilijai se zapali silnom revnošću za veru, pa goreći ljubavlju ka Hristu i želeći umreti za Njega, on namisli da ide u evropske zemlje, da tamo neznabošcima propoveda ime Hristovo i da položi dušu svoju za Gospoda svoga. Emilijan imađaše dva brata, Dionisija i Ermipa. Svojim bogonadahnutim razlozima on i njih oduševi da poću sa njim. Tada braća, - roditelji im već behu otišli ka Gospodu, - jednodušni i složni: iz ljubavi prema Hristu ostaviše kuću, otadžbinu, nasledstvo i sva blaga ovoga sveta, pa krenuše iz Azije u Evropu. Oni povedoše sa sobom i učitelja svog, sveštenoinoka Ilariona, i stigoše u Italiju u grad Spoliton. U tome gradu među neznabošcima oni nađoše mnogo hrišćana koji vođahu pobožni i bogougodni život, i na njihovu molbu oni ostadoše kod njih. Blaženi Emilijan bejaše svima primer svetosti, jer dan i noć on provođaše u molitvi i propovedanju reči Božije.
Posle izvesnog vremena u susednom gradu, zvanom Trebija umre episkop. Tada hrišćani toga grada, koji življahu usred idolopoklonika kao pšenica usred kukolja i krin usred trnja, doznavši za život i mudrost svetog Emilijana, izabraše ga za svog episkopa, iako beše mlad po godinama, ali razumom i vrlinama prevazilažaše starce. I uzevši Emilijana oni ga odvedoše u Rim k svjatjejšem papi Markelinu radi posvećenja. Dobivši od pape arhijerejsko posvećenje, sveti Emilijan sa svojim učiteljem Ilarionom i braćom Dionisijem i Ermipom preseli se u Trebiju, prestoni grad svoje eparhije. Stupivši na upravu, on izvrsno upravljaše svojom pastvom, rukovodeći stado Hristovo delom i rečju; pritom čudesno isceljujući bolesti, i blagodaću Hristovom lečeći tela i duše ljudske, on mnoge neznabošce privođaše u svetu veru Hristovu.
U to vreme namesnik u tim pokrajinama beše Maksimijan, čovek surove naravi, postavljen od nečestivih careva nad Etrurijom i Umbrijom. Čuvši za hrišćanskog episkopa Emilijana da on mnoge obraća od idolosluženja ka Hristu i ispražnjuje neznabožačke hramove, Maksimijan hitno dođe u Trebiju, naredi te svetitelja Božjeg dovedoše pred njega na sud, i reče mu: Šta to čujem o tebi, Emilijane? Zašto bezumljem svojim hoćeš da dobrovoljno gurneš sebe u smrt? Ako se bogovima našim ne pokloniš, bićeš ljuto mučen pa predan gorkoj smrti. - Sveti episkop odgovori potpuno neustrašivo: Neću se pokloniti demonima, jer su svi bogovi neznabožaca demoni, kao što se kaže u Svetim Knjigama, i ko im se klanja, taj će naslediti večne muke u paklu.
Ove reči razjariše namesnika i on naredi da svetitelja biju bez milosti. Pošto svetitelja biše, namesnik ga stade ismevati, huleći Hrista Boga i govoreći da hrišćanski Bog nema sile, a da su bogovi koje on poštuje svemoćni. Tada mu svetitelj Božji reče: Ispitaj, ako hoćeš, i poznaj čija je sila veća, Hristova ili tvojih bogova? Naredi da ovde donesu nekog raslabljenog ili ma kakvog bolesnika, pa naloži žrečevima vašim neka se pomole bogovima za isceljenje bolesnika; a i ja ću se pomoliti Bogu mome, pa čiji Bog silom svojom isceli bolesnika, neka taj Bog bude priznat od svih za istinitog Boga i neka se svi poklone Njemu.
Ovaj se predlog dopade namesniku Maksimijanu i on odmah posla da nađu bolesnika. I ubrzo doneše jednog uzetog čoveka koji odavno ležaše nepomičan na odru, pošto mu svi delovi tela behu oduzeti. Na ovaj prizor steče se mnoštvo naroda, želeći da vidi čudo koje se imalo dogoditi. I stadoše se žreci, po naređenju namesnikovom, moliti bogovima svojim i prizivati Apolona, Zevsa, Merkurija i ostale ništavne i lažne bogove svoje, da is

Izvor: Crkveni Kalendar