Sveti mučenik Jovan Vladimir, kralj srpski

Spomen 22. maj

Ovaj sveti i slavni kralj srpski i divni mučenik Hristov, Jovan Vladimir, izraste iz blagočestivog i carskog korena koji vladaše u srpskim kneževinama Zahumlju i Prevali (koja se još zvaše Dioklitija, Duklja ili Zeta). Njegov deda zvaše se Hvalimir i imađaše tri sina: Petrislava, Dragimira i Miroslava. Petrislav primi na upravu Zetu (Duklju), Dragimir Travuniju (Trebinje) i Hlevnu (Hum), a Miroslav Podgorje. No Miroslav ne imađaše dece te i njegova država dođe u vlast Petrislavu koji za naslednika imaše sina svoga, ovog blaženog Vladimira. I tako se Vladimir zacari (u drugoj polovini desetoga veka) u Duklji i ostalim predelima Ilirije i Dalmacije, a prestonica mu beše kod crkve Prečiste Djeve Marije u oblasti Krajini (na zapadnoj strani Skadarskog Jezera).
Blaženi Vladimir od detinjstva bi ispunjen darovima duhovnim - beše krotak, smiren, ćutljiv, bogobojazan i čist životom, prezirući sve privlačnosti zemlje i revnujući za sve ono što je uzvišeno i božansko. Kako veli za njega i vizantijski istoričar Kedrin, on je bio "čovek pravičan i miroljubiv i pun vrlina". Njega isto tako pohvaljuje i drevni slovenski letopisac Pop Dukljanin u svom Letopisu zvanom "Kraljevstvo Slovena" (glava 36). U ranoj mladosti on provede neko vreme kod nekog dobrog vojskovođe da se uči ratnoj veštini. Iako sve to on dobro izuči, on u sebi spoji viteštvo i pobožnost, to jest pravo hrišćansko blagočešće. On marljivo izuči i Sveto Pismo, i beše veoma milosrdan prema bednima i siromašnima. Znanjem Svetoga Pisma i milosrđem uspeo je da mnoge bogumile i druge jeretike povrati k veri pravoslavnoj. U životu i vladanju svome on u svemu rasuđivaše mudro, i mudro vladaše podanicima svojim, zbog čega ljubljen bi od sviju. Uz to još, on razasla učitelje po narodu da poučavaju ljude pravoslavnoj veri i nauci Hristovoj, a jeretike da obraćaju ka Istini. A i crkve i manastire on podizaše, kao i bolnice i stranoprijemnice. Jednom rečju, on, iako car na zemlji i moćni vladar, beše krotki sluga Nebeskoga Cara Hrista i Carstva Božjeg, koje nije od ovoga sveta, ali za koje se ovaj blaženi već od detinjstva beše opredelio. Zato njega i bi udostojen, kao što ćemo dalje videti.
Živeći tako bogougodno, u stalnim i usrdnim molitvama Bogu i dobročinstvima, blaženi kralj Jovan Vladimir imađaše teške borbe i iznutra i spolja, iznutra sa jereticima bogumilima a spolja sa zavojevačima: carem Samuilom i carem Vasilijem. Samuilo, car Bugarski, krenu u rat sa velikom vojskom na državu ovog blaženog i htede je pokoriti sebi. Sveti i hristoljubivi kralj Vladimir, štedeći krv čovečiju i ljubeći većma mir nego rat, ukloni se sa svojima u planinu zvanu Oblik (ili Kosogor). Prešavši reku Bojanu i opkolivši grad Ulcinj, Samuilo opkoli tada i ovu goru na kojoj beše sveti kralj sa svojom vojskom. Na toj kosoj gori (= Kosogor) behu zmije jedovite i otrovnice, te golemu muku nanošahu vojsci. Jer kad bi koga ujele, taj je odmah umirao. Sveti Vladimir se tada pomoli Bogu sa suzama da mu svemogući Bog oslobodi narod od te kužne smrti. I usliši Bog molitvu sluge Svoga, i zmije prestaše nadalje ujedati, i od tada do sada nikoga ne ujedaju, a ako koga i ujedu ne bude mu ništa. Međutim car Samuilo posla glasnika kralju Vladimiru da sa svima koji behu s njim siđe sa gore, ali kralj to ne učini. Onda se tu kao izdajnik Juda nađe knez toga mesta koji nezlobivog kralja izdade caru Samuilu, te ga ovaj zarobi i posla na zatočenje. A pred svoje zarobljavanje kralj Vladimir skupi sve svoje oko sebe i stade im ovako govoriti: Čini mi se, braćo, da meni predstoji ispuniti onu reč evanđelsku koja kaže: Dobar pastir polaže dušu svoju za ovce svoje. Bolje će biti, dakle, da ja sam položim dušu svoju za sve vas i da dobovoljno predam telo svoje da ga ubiju, nego da vi propadnete od gladi i od mača. Izgovorivši to, on se oprosti sa svima i otide k caru, a ovaj ga svezana posla u svoj prestoni grad Prespu (kraj Ohrida) na zatočenje. Samuilo zatim za vojskom udari na gradove Kotor i Dubrovnik, osvoji ih i popali, i dalje sa vojskom porobi i osvoji Bosnu i Rašku, pa se

Izvor: Crkveni Kalendar